Pogledao sam NO WAY TO TREAT A LADY Jacka Smighta, izuzetno zanimljivu krimi komediju iz 1967. godine, snimljenu po ROMANU Williama Goldmana koji nije on sam adaptirao već je taj posao obavio John Gay, kome nažalost ni ovako upečatljivo prezime nije pomoglo da bude naročito upamćen iako je dosta radio i potpisao je par klasika, ruku na srce. Ipak, danas deluje gotovo apsurdno da je neko drugi scenaristički uobličavao Goldmana koji je u međuvremenu postao standard za holivudsku scenaristiku.
NO WAY TO TREAT A LADY je sasvim sigurno bio veliko osveženje u svoje vreme jer je pokušavao da kombinuje triler, crni humor i romantičnu komediju, i iz današnje vizure je sasvim jasan istorijski značaj ovog filma. Međutim, isto tako, iz današnje vizure problematično izgleda upravo trilerski deo sa serijskim ubicom koji stupa u opsesivnu komunikaciju sa detektivom i uključuje ga u svoju mrežu zločina.
Problem ne proističe isključivo iz tona tog segmenta zapleta pošto sam ubica nudi dosta prostora i za crni humor i za upliv u romantičnu dimenziju priče. naprosto u tim fazama Rod Steiger preuzima iflm u svoje ruke i Smight više ne uspeva da ga uključi u ritam celine. Otud Steiger u tim delovima, iako on nije loš tu per se, naprosto remeti ritam filma.
Međutim, svi likovi funkcionišu i komuniciraju sa publikom, uključujući i aritmičnog Steigerovog ubicu, i u tom smislu, NO WAY TO TREAT A LADY jeste prototip mnogih genre bendera kakve će kasnije, između ostalog pisati i Goldman kao scenarista.
George Segal je efektan kao detektiv koji se zatekao u nezgodnoj situaciji kojij pokušava da doraste, sa motivom dominante majke koji će kasnije tretirati i u WHERE'S POPPA? a Lee Remick je odlična kao romantic interest kog upoznaje istražujući slučaj.
Jack Smight je ostvario sasvim solidnu karijeru kao reditelj srednje linije američkog repertoarskog filma a NO WAY TO TREAT A LADY spada među njegove retke naslove, uz Goldmanov HARPER (po Macdonaldovom romanu) koji se mogu smatrati trajnim dometima i istinski značajnim filmovima.
* * * 1/2 / * * * *
NO WAY TO TREAT A LADY je sasvim sigurno bio veliko osveženje u svoje vreme jer je pokušavao da kombinuje triler, crni humor i romantičnu komediju, i iz današnje vizure je sasvim jasan istorijski značaj ovog filma. Međutim, isto tako, iz današnje vizure problematično izgleda upravo trilerski deo sa serijskim ubicom koji stupa u opsesivnu komunikaciju sa detektivom i uključuje ga u svoju mrežu zločina.
Problem ne proističe isključivo iz tona tog segmenta zapleta pošto sam ubica nudi dosta prostora i za crni humor i za upliv u romantičnu dimenziju priče. naprosto u tim fazama Rod Steiger preuzima iflm u svoje ruke i Smight više ne uspeva da ga uključi u ritam celine. Otud Steiger u tim delovima, iako on nije loš tu per se, naprosto remeti ritam filma.
Međutim, svi likovi funkcionišu i komuniciraju sa publikom, uključujući i aritmičnog Steigerovog ubicu, i u tom smislu, NO WAY TO TREAT A LADY jeste prototip mnogih genre bendera kakve će kasnije, između ostalog pisati i Goldman kao scenarista.
George Segal je efektan kao detektiv koji se zatekao u nezgodnoj situaciji kojij pokušava da doraste, sa motivom dominante majke koji će kasnije tretirati i u WHERE'S POPPA? a Lee Remick je odlična kao romantic interest kog upoznaje istražujući slučaj.
Jack Smight je ostvario sasvim solidnu karijeru kao reditelj srednje linije američkog repertoarskog filma a NO WAY TO TREAT A LADY spada među njegove retke naslove, uz Goldmanov HARPER (po Macdonaldovom romanu) koji se mogu smatrati trajnim dometima i istinski značajnim filmovima.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment