Pogledao sam CINEMA KOMUNISTO i ja.
Imam velike simpatije prema ideji ovog filma, mislim da je važno da se uradi neki ambiciozan film na tu temu, i drago mi je da su se svemu tome posvetili mladi ljudi, da su osetili veličinu teme i trenutak.
U produkcionom smislu, smaram da je jako dobro što je snimljen ovaj film, i to na ovakav način, dakle u jednom atraktivnom pakovanju, sa odličnim marketinškim pristupom, dizajnom i sl. Voleo bih da se nastavi ovim putem.
Ipak, mislim da je CINEMA KOMUNISTO daleko od onoga što nam je bilo potrebno na ovu temu.
E sad, moramo napraviti raziliku između onoga što je nama potrebno i onoga što treba prezentirati svetu.
Neko bi rekao da je CINEMA KOMUNISTO dobar film na ovu temu da se prezentira svetu, premda, u tom slučaju, on u sebi ima previše lokalnog kolorita, prevelik akcenat na propagandnim pop pesmama o Titu, previše poigravanja sa tonom replika iz domaćih filmova, i previše estetskih problema da bi zaista mogao da iskomunicira kako treba.
U suštini, mislim da i neko iz sveta može da primeti osnovni problem ovog filma, a to je odsustvo jasne ideje o čemu on govori. Ovo je priča o Leki Konstantinoviću, Titovom kinooperateru koji je tu da posvedoči o tome kako je Tito voleo filmove. Ako izuzmemo jeftinu emocionalnost proisteklu iz toga da gledamo jednog starog čoveka koji je svoj vrhunac proveo radeći za čoveka čija je ideja u međuvremenu srušena, i politički i fizički, ovaj segment filma osim tog jednog prenaglašenog emotivnog centra nema puno veze sa ostalim temama koje se otvaraju.
Druga tema je filmski grad, Avala Film, danas ruševina, nekada pokušaj Cinecitte. To je priča o starim filmskim zanatima kojih je bilo, sada zamiru, o filmovima koji su snimani kod nas, o onoj kontradikciji kapitalizma i socijalizma o kojoj sam već govorio koja nije dotaknuta. I taj deo malo zagrebe u svoju industrijsku suštinu, a potom se degeneriše u malograđansku priču o zvezdama koje su dolazile ovde i kakva je bila Sophia Loren u prirodi.
Treća tema su partizanski filmovi, i film se iscrpljuje u pričama o partizanskim filmovima kao da je to sve jedan isti film, kao da su svi oni bili Bulajevićevi spektakli, bez jasnog konteksta vezanog za godine, protok vremena, politički trenutak, bilo šta.
Konačno, četvrta tema je Jugoslavija ilustrovana kroz neke vrlo često šaljive slike Josipa Broza, jednog pre svega starog čoveka u nekim svakodnevnim aktivnostima, posvećenog nekim tako, danas gledano, glupostima, u jednom krajnje podsmešljivom, ali uz sve to, ne naročito utemeljenom ključu.
Snimak na kome Tito i Jovanka gledaju filmove iz fotelja opruženih nogu koji je ponovljen nekoliko puta u filmu u početku deluje kao vic a potom taj uporni pokušaj da se Tito ismeje daje njemu jednu krajnje humanu dimenziju. Ipak, hteli mi to da priznamo ili ne, svi mi na kraju gledamo flmove iz fotelje, a ponekad to radimo i tako što pružimo noge. Dakle, ti pokušaji sprdnje sa Titom i snimcima iz njegovog privatnog života u početku deluju kao kuriozitet a potom se pretvaraju u Popovljevu emisiju IPAK SE OKREĆE.
Ono što je međutim, najveća prepreka recepciji ovog filma u inostranstvu, premda sa njom zapravo nema problema - film odlično ide na festivalima - ali da sam stranac svakako bih imao problem sa tim što iz ovog filma malo toga može da se nauči, tog događaja, protok vremena, sve je to prilično konfuzno i bez iznošenja nekih činjenica.
U pokušaju da se kroz montažu postignu razni efekti, atrakcije, humora, ironije i sl. mi imamo jednu mešavinu kojoj rame uz rame stoje inserti iz Bulajića i Čengića, stvari koje nemaju veze jedna sa drugom.
Međutim, ono što je moj osnovni problem, gledano iz vizure stranog gledaoca svakako je to što CINEMA KOMUNISTO ne nudi odgovor na pitanje DA LI SU PARTIZANSKI FILMOVI BILI DOBRI ILI NE?
I po meni tu ulazimo u domen najdublje neetičnosti ovog filma.
Naime, partizanski filmovi su predstavljeni kroz niz tendencizno biranih inserata iz kojih je apsolutno nemoguće dokučiti da li su ti filmovi bili dobri. Krvavac, Golubović i Bulajić su bačeni u isti koš, a neki među njima, naročito Golubović su beskrupoulozno zloupotrebljeni u insertima koji ilustruje "glupe" partizanske filmove, iako se recimo baš inkriminisani BOMBAŠI smatraju jednim bitnim iskorakom u estetici partizanskog filma.
Svaki film na svetu ako mu se insert izvuče van konteksta može da deluje kao totalna budalaština. Nijedno delo se ne može odbraniti od toga, a filmovi su ovde korišćeni kao sirovina za video rad, što je legitimno za video rad, a ne za film koji tobože pokušava da se predstavi kao sećanje na kinematografiju jedne zemlje koja danas postoji samo u filmovima.
Zatim, tu dolazimo do sagovornika koji nažalost nisu relevantni. Gile Đurić, jedan sporedni direktor Avala Filma, čiji se razgovori memoarske vrste danas još uvek mogu naći na Internetu pošto su svojevremeno izlazili u Glasu Javnosti, može biti uzet kao značajna ličnost jer je bio direktor posle Draževića, ali on je bio jedan nevažan direktor u Avalinoj istoriji, aparatčik koji bi značajnije mesto mogao imati u dokumentarcu o Parking Servisu nego o kinematografiji.
Bata Živojinović je efektan kao filmska zvezda koja je razumela jednu od dimenzija tog sistema, sa svojom gotovo staljinističkom stamenošću i direktnim mandatom od naroda, ali već Veljko Bulajić nije u stanju da objasni svoj rad.
Dakle, bili su potrebni ljudi koji mogu da misle taj period i u istorijskom i u kinematografskom smislu, da se film ne bi iscrpljivao u banalnim pričama (hiljaditi prikaz anegdote o mostu) koje bi morao ipak da objasni neko u zanatskom smislu, kako se ne bi sve svelo na to da su Jugosloveni bili jedine budale na svetu koje su rušile pravi most i bacale prave topove u reku.
Naime, činjenica je da Holivud nikada ne bi snimio takav film o ratu jer je Holivud pre svega komercialna mašinerija, i sasvim sigurno bi gledao da tu priču što efektnije "laže" ali jugoslovenski film je slično sovjetskom filmu kao svoj adut koristio ideju da ne snima komercijalni film već istorijsku fresku, i da u tom cilju koristi logistiku koja će omogućiti da se što manj stvari "laže" a što viš stvari stvarno inscenira. NERETVA je snimana godnu i po dana, tako je - ALI RAT I MIR je sniman ŠEST GODINA u SSSRu. Dakle, to sad nije neko zajebavanje koje su smislili jugoslovenski debili nego jedan od načina snimanja filmova u tom trenutku.
U ovom filmu nema nikoga ko je u stanju to da kaže, to nisu ni Leka, ni Bata, ni Veljko Bulajić, a svakako nije ni Gile.
CINEMA KOMUNISTO ne uspeva da dočara veličinu i značaj jugoslovenskog filma i svodi ga na jedan bizaran trećesvetski eksces, nastao iz obesti jednog gojaznog starca filmofila, što je možda i tačno, ali je meni lično uvredljivo jer ja ne vidim našu kinematografiju kao vic.
Ja poštujem naše filmske radnike, njihova dela smatram nedovoljno ozbiljno shvaćenim, njihove saradnje sa "strancima u raju" vidim kao jedan složeniji poces razmene, a što se Tita tiče, on je sve zaslužio sem da se tretira kao jedna infantilizovana polu-komična figura.
Zaista je bolje da su napravili srpsku teoriju zavere o Brozu kao tamničaru naroda, ili jugonostalgičnu priču o njemu kao novom mesiji, nego što je prikazano ovo ništavilo, a i film bi svoju temu ozbiljnije shvatio.
O tome da se ovaj film bavi isključivo temama koje zapravo nemaju previše veze sa komunizmom (u čemu dosta podseća na samog Broza) da i ne govorimo. Sam Bata u jednoj deonici kaže "Mi smo snimali filmove o narodnooslobodilačkoj borbi..." dakle, ovde mi imamo priču o stvarima koje zapravo nemaju ni najmanje veze sa komunizmom - kapitalističkim korpodukcijama, filmovima baziranim na ideji borbe protiv okupatora - za nacionalno oslobođenje, holivudskim zvezdama, privatnom filmofilskom nasleđu Josipa Broza, to sve nema blage veze sa komunizmom.
U tom smislu, ovaj naslov je exploitation, jedno lažno predstavljanje.
Nema sumnje da ovaj film treba pogledati, to svakako, ali dobrodošao hype koji ga okružuje nažalost nema nikakvo opravdanje u samom delu i meni je jako žao zbog toga.
* 1/2 / * * * *
Imam velike simpatije prema ideji ovog filma, mislim da je važno da se uradi neki ambiciozan film na tu temu, i drago mi je da su se svemu tome posvetili mladi ljudi, da su osetili veličinu teme i trenutak.
U produkcionom smislu, smaram da je jako dobro što je snimljen ovaj film, i to na ovakav način, dakle u jednom atraktivnom pakovanju, sa odličnim marketinškim pristupom, dizajnom i sl. Voleo bih da se nastavi ovim putem.
Ipak, mislim da je CINEMA KOMUNISTO daleko od onoga što nam je bilo potrebno na ovu temu.
E sad, moramo napraviti raziliku između onoga što je nama potrebno i onoga što treba prezentirati svetu.
Neko bi rekao da je CINEMA KOMUNISTO dobar film na ovu temu da se prezentira svetu, premda, u tom slučaju, on u sebi ima previše lokalnog kolorita, prevelik akcenat na propagandnim pop pesmama o Titu, previše poigravanja sa tonom replika iz domaćih filmova, i previše estetskih problema da bi zaista mogao da iskomunicira kako treba.
U suštini, mislim da i neko iz sveta može da primeti osnovni problem ovog filma, a to je odsustvo jasne ideje o čemu on govori. Ovo je priča o Leki Konstantinoviću, Titovom kinooperateru koji je tu da posvedoči o tome kako je Tito voleo filmove. Ako izuzmemo jeftinu emocionalnost proisteklu iz toga da gledamo jednog starog čoveka koji je svoj vrhunac proveo radeći za čoveka čija je ideja u međuvremenu srušena, i politički i fizički, ovaj segment filma osim tog jednog prenaglašenog emotivnog centra nema puno veze sa ostalim temama koje se otvaraju.
Druga tema je filmski grad, Avala Film, danas ruševina, nekada pokušaj Cinecitte. To je priča o starim filmskim zanatima kojih je bilo, sada zamiru, o filmovima koji su snimani kod nas, o onoj kontradikciji kapitalizma i socijalizma o kojoj sam već govorio koja nije dotaknuta. I taj deo malo zagrebe u svoju industrijsku suštinu, a potom se degeneriše u malograđansku priču o zvezdama koje su dolazile ovde i kakva je bila Sophia Loren u prirodi.
Treća tema su partizanski filmovi, i film se iscrpljuje u pričama o partizanskim filmovima kao da je to sve jedan isti film, kao da su svi oni bili Bulajevićevi spektakli, bez jasnog konteksta vezanog za godine, protok vremena, politički trenutak, bilo šta.
Konačno, četvrta tema je Jugoslavija ilustrovana kroz neke vrlo često šaljive slike Josipa Broza, jednog pre svega starog čoveka u nekim svakodnevnim aktivnostima, posvećenog nekim tako, danas gledano, glupostima, u jednom krajnje podsmešljivom, ali uz sve to, ne naročito utemeljenom ključu.
Snimak na kome Tito i Jovanka gledaju filmove iz fotelja opruženih nogu koji je ponovljen nekoliko puta u filmu u početku deluje kao vic a potom taj uporni pokušaj da se Tito ismeje daje njemu jednu krajnje humanu dimenziju. Ipak, hteli mi to da priznamo ili ne, svi mi na kraju gledamo flmove iz fotelje, a ponekad to radimo i tako što pružimo noge. Dakle, ti pokušaji sprdnje sa Titom i snimcima iz njegovog privatnog života u početku deluju kao kuriozitet a potom se pretvaraju u Popovljevu emisiju IPAK SE OKREĆE.
Ono što je međutim, najveća prepreka recepciji ovog filma u inostranstvu, premda sa njom zapravo nema problema - film odlično ide na festivalima - ali da sam stranac svakako bih imao problem sa tim što iz ovog filma malo toga može da se nauči, tog događaja, protok vremena, sve je to prilično konfuzno i bez iznošenja nekih činjenica.
U pokušaju da se kroz montažu postignu razni efekti, atrakcije, humora, ironije i sl. mi imamo jednu mešavinu kojoj rame uz rame stoje inserti iz Bulajića i Čengića, stvari koje nemaju veze jedna sa drugom.
Međutim, ono što je moj osnovni problem, gledano iz vizure stranog gledaoca svakako je to što CINEMA KOMUNISTO ne nudi odgovor na pitanje DA LI SU PARTIZANSKI FILMOVI BILI DOBRI ILI NE?
I po meni tu ulazimo u domen najdublje neetičnosti ovog filma.
Naime, partizanski filmovi su predstavljeni kroz niz tendencizno biranih inserata iz kojih je apsolutno nemoguće dokučiti da li su ti filmovi bili dobri. Krvavac, Golubović i Bulajić su bačeni u isti koš, a neki među njima, naročito Golubović su beskrupoulozno zloupotrebljeni u insertima koji ilustruje "glupe" partizanske filmove, iako se recimo baš inkriminisani BOMBAŠI smatraju jednim bitnim iskorakom u estetici partizanskog filma.
Svaki film na svetu ako mu se insert izvuče van konteksta može da deluje kao totalna budalaština. Nijedno delo se ne može odbraniti od toga, a filmovi su ovde korišćeni kao sirovina za video rad, što je legitimno za video rad, a ne za film koji tobože pokušava da se predstavi kao sećanje na kinematografiju jedne zemlje koja danas postoji samo u filmovima.
Zatim, tu dolazimo do sagovornika koji nažalost nisu relevantni. Gile Đurić, jedan sporedni direktor Avala Filma, čiji se razgovori memoarske vrste danas još uvek mogu naći na Internetu pošto su svojevremeno izlazili u Glasu Javnosti, može biti uzet kao značajna ličnost jer je bio direktor posle Draževića, ali on je bio jedan nevažan direktor u Avalinoj istoriji, aparatčik koji bi značajnije mesto mogao imati u dokumentarcu o Parking Servisu nego o kinematografiji.
Bata Živojinović je efektan kao filmska zvezda koja je razumela jednu od dimenzija tog sistema, sa svojom gotovo staljinističkom stamenošću i direktnim mandatom od naroda, ali već Veljko Bulajić nije u stanju da objasni svoj rad.
Dakle, bili su potrebni ljudi koji mogu da misle taj period i u istorijskom i u kinematografskom smislu, da se film ne bi iscrpljivao u banalnim pričama (hiljaditi prikaz anegdote o mostu) koje bi morao ipak da objasni neko u zanatskom smislu, kako se ne bi sve svelo na to da su Jugosloveni bili jedine budale na svetu koje su rušile pravi most i bacale prave topove u reku.
Naime, činjenica je da Holivud nikada ne bi snimio takav film o ratu jer je Holivud pre svega komercialna mašinerija, i sasvim sigurno bi gledao da tu priču što efektnije "laže" ali jugoslovenski film je slično sovjetskom filmu kao svoj adut koristio ideju da ne snima komercijalni film već istorijsku fresku, i da u tom cilju koristi logistiku koja će omogućiti da se što manj stvari "laže" a što viš stvari stvarno inscenira. NERETVA je snimana godnu i po dana, tako je - ALI RAT I MIR je sniman ŠEST GODINA u SSSRu. Dakle, to sad nije neko zajebavanje koje su smislili jugoslovenski debili nego jedan od načina snimanja filmova u tom trenutku.
U ovom filmu nema nikoga ko je u stanju to da kaže, to nisu ni Leka, ni Bata, ni Veljko Bulajić, a svakako nije ni Gile.
CINEMA KOMUNISTO ne uspeva da dočara veličinu i značaj jugoslovenskog filma i svodi ga na jedan bizaran trećesvetski eksces, nastao iz obesti jednog gojaznog starca filmofila, što je možda i tačno, ali je meni lično uvredljivo jer ja ne vidim našu kinematografiju kao vic.
Ja poštujem naše filmske radnike, njihova dela smatram nedovoljno ozbiljno shvaćenim, njihove saradnje sa "strancima u raju" vidim kao jedan složeniji poces razmene, a što se Tita tiče, on je sve zaslužio sem da se tretira kao jedna infantilizovana polu-komična figura.
Zaista je bolje da su napravili srpsku teoriju zavere o Brozu kao tamničaru naroda, ili jugonostalgičnu priču o njemu kao novom mesiji, nego što je prikazano ovo ništavilo, a i film bi svoju temu ozbiljnije shvatio.
O tome da se ovaj film bavi isključivo temama koje zapravo nemaju previše veze sa komunizmom (u čemu dosta podseća na samog Broza) da i ne govorimo. Sam Bata u jednoj deonici kaže "Mi smo snimali filmove o narodnooslobodilačkoj borbi..." dakle, ovde mi imamo priču o stvarima koje zapravo nemaju ni najmanje veze sa komunizmom - kapitalističkim korpodukcijama, filmovima baziranim na ideji borbe protiv okupatora - za nacionalno oslobođenje, holivudskim zvezdama, privatnom filmofilskom nasleđu Josipa Broza, to sve nema blage veze sa komunizmom.
U tom smislu, ovaj naslov je exploitation, jedno lažno predstavljanje.
Nema sumnje da ovaj film treba pogledati, to svakako, ali dobrodošao hype koji ga okružuje nažalost nema nikakvo opravdanje u samom delu i meni je jako žao zbog toga.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment