Pogledao sam JOHN CARTER Andrew Stantona, verovatno najbolji film zbog kog će neki šef studija dobiti otkaz. Možda je pretenciozno reći da je JOHN CARTER postao DUNE našeg vremena jer Stantonov film ima sasvim opipljive repertoarske adute no činjenica je da Holivud odavno nije proizveo ovako rizičan film.
Pre svega Burroughsov roman je toliko već apropriran pre ovoga da svaki pokušaj da se ekranizuje deluje kao pastiš uz čiju bi projekciju morao da ide jedan predstavnik studija koji će objašnjavati kako je zapravo ova knjiga definisala sva ta opšta mesta. Stanton, ruku na srce, ta opšta mesta realizuje u high spiritu, kao da ih gledamo prvi put i u stilskom smislu, ovo je film koji je dosta na tragu starih swords and sandals filmova, i to ne samo američkih već i italijanskih. Doduše, tako slobodno uvođenje raznih monstruma automatski asocira na Italijane.
Swords and sandals je pomešan sa dosta jako dobro dizajniranog steampunka i u tom domenu se JOHN CARTERu ne može ništa zameriti. Doduše, činjenica da je Burroughsova vizija u određenoj meri bila ograničena onim što je u kulturološkom smislu postojalo u njegovo vreme, odnosno pokušaj da se njegov ipak prevaziđeni pogled na svet koji je prožimao njegovu fantastiku prenese u današnje vreme, u priličnoj meri biva prevaziđen društvenim formacijama koje su nastale u međuvremenu.
Stanton u tom smislu možda i ponajmanje uspeva da nam proda svet u kome je tehnologija ipak steampunk a društveni odnosi kao iz antike, i to ne zbog same uverljivosti koliko zbog toga što film najviše uspori i postaje najmanje intrigantan u fazama dvorske intrige. Toga nema puno ali pokazuje da je Stanton u nekoliko navrata zalutao na teren na kome nije imao rešenja, niti ih je, ruku na srce, uopšte lako imati.
Deo kritike je optužio Stantona da u filmu uopšte nema Pixarovog duha. Ne bih se složio s tim, mislim da film vrca od vrlo simpatičnih i duhovitih detalja koji bi imali mesto u nekom Pixarovom filmu. Brad Bird koji je uostalom ipak patrijarh Pixarovih reditelja (izuzmemo li samog Lassetera) je takođe u MISSION IMPOSSIBLE napravio niz detalja u kojima se osetio animatorski koren i toga itekako ima kod Stantona. JOHN CARTER ima izrazit family ugođaj, naročito ako imamo u vidu sa kakvim pulpy stvarima se junak suočava a rekao bih da je Stanton imao mnogo teži posao u radu sa glumcima od Birda jer nije imao ready-made podelu zvezda i mislim da je taj posao jako solidno uradio.
U tom smislu angažovanje Taylora Kitscha je bio veliki rizik, i za Disney i za samog glumca. Naime, Kitsch je angažovan na sličan način kao Sam Worthington, snimio je dva spektakla za redom i oba treba da izađu u kratkom periodu. JOHN CARTER je sličniji AVATARu ali se plašim da ako bude promašaj, a sva je prilika da neće baš da se pretrgne na blagajnama, to sve ugrožava Taylorov proboj pa i sudbinu BATTLESHIPa...
Kad je reč o samom Tayloru, ja sam njegov fan još od Rigginsa, pa u tom smislu nisam najobjektivniji, ali mislim da je uradio dobar posao. Ne mogu da kažem da u ovoj ulozi deluje potpuno nezamenjivo, ali isto tako mislim da je sasvim dobro uradio ovaj posao i da ima potencijala da bude novi Chuck Heston u perspektivi.
MNogo je veće pitanje da li čće Stanton posle ovog ostati u svetu igranog filma, ali mislim da bi trebalo. Međutim, ukoliko razmere finansijskog prošaja budu nesagledive, šefovi studija će teško objasniti akcionarima zašto uzimaju reditelja čije ime nosi toliku hipoteku.
Na nekom bizarnom nivou, JOHN CARTER nosi u sebi jedan dosta zdrav naivan odnos prema bioskopu, zabavi, fantastici i pokazuje koliko je veliki deo holivudske produkcije koji bi trebalo da bude srdačan zapravo jako ciničan. Na duže staze, uprkos verovatnoj finansijskoj propasti, JOHN CARTER će ostati kao jedan od retkih suštinski ortodoksnih Disney naslova. Šteta je što za razliku od TRON LEGACY koji je imao briljantan marketing i slab film ovde imamo obrnut slučaj koji bi mogao skupo koštati ekipu.
* * * 1/2 / * * * *
Pre svega Burroughsov roman je toliko već apropriran pre ovoga da svaki pokušaj da se ekranizuje deluje kao pastiš uz čiju bi projekciju morao da ide jedan predstavnik studija koji će objašnjavati kako je zapravo ova knjiga definisala sva ta opšta mesta. Stanton, ruku na srce, ta opšta mesta realizuje u high spiritu, kao da ih gledamo prvi put i u stilskom smislu, ovo je film koji je dosta na tragu starih swords and sandals filmova, i to ne samo američkih već i italijanskih. Doduše, tako slobodno uvođenje raznih monstruma automatski asocira na Italijane.
Swords and sandals je pomešan sa dosta jako dobro dizajniranog steampunka i u tom domenu se JOHN CARTERu ne može ništa zameriti. Doduše, činjenica da je Burroughsova vizija u određenoj meri bila ograničena onim što je u kulturološkom smislu postojalo u njegovo vreme, odnosno pokušaj da se njegov ipak prevaziđeni pogled na svet koji je prožimao njegovu fantastiku prenese u današnje vreme, u priličnoj meri biva prevaziđen društvenim formacijama koje su nastale u međuvremenu.
Stanton u tom smislu možda i ponajmanje uspeva da nam proda svet u kome je tehnologija ipak steampunk a društveni odnosi kao iz antike, i to ne zbog same uverljivosti koliko zbog toga što film najviše uspori i postaje najmanje intrigantan u fazama dvorske intrige. Toga nema puno ali pokazuje da je Stanton u nekoliko navrata zalutao na teren na kome nije imao rešenja, niti ih je, ruku na srce, uopšte lako imati.
Deo kritike je optužio Stantona da u filmu uopšte nema Pixarovog duha. Ne bih se složio s tim, mislim da film vrca od vrlo simpatičnih i duhovitih detalja koji bi imali mesto u nekom Pixarovom filmu. Brad Bird koji je uostalom ipak patrijarh Pixarovih reditelja (izuzmemo li samog Lassetera) je takođe u MISSION IMPOSSIBLE napravio niz detalja u kojima se osetio animatorski koren i toga itekako ima kod Stantona. JOHN CARTER ima izrazit family ugođaj, naročito ako imamo u vidu sa kakvim pulpy stvarima se junak suočava a rekao bih da je Stanton imao mnogo teži posao u radu sa glumcima od Birda jer nije imao ready-made podelu zvezda i mislim da je taj posao jako solidno uradio.
U tom smislu angažovanje Taylora Kitscha je bio veliki rizik, i za Disney i za samog glumca. Naime, Kitsch je angažovan na sličan način kao Sam Worthington, snimio je dva spektakla za redom i oba treba da izađu u kratkom periodu. JOHN CARTER je sličniji AVATARu ali se plašim da ako bude promašaj, a sva je prilika da neće baš da se pretrgne na blagajnama, to sve ugrožava Taylorov proboj pa i sudbinu BATTLESHIPa...
Kad je reč o samom Tayloru, ja sam njegov fan još od Rigginsa, pa u tom smislu nisam najobjektivniji, ali mislim da je uradio dobar posao. Ne mogu da kažem da u ovoj ulozi deluje potpuno nezamenjivo, ali isto tako mislim da je sasvim dobro uradio ovaj posao i da ima potencijala da bude novi Chuck Heston u perspektivi.
MNogo je veće pitanje da li čće Stanton posle ovog ostati u svetu igranog filma, ali mislim da bi trebalo. Međutim, ukoliko razmere finansijskog prošaja budu nesagledive, šefovi studija će teško objasniti akcionarima zašto uzimaju reditelja čije ime nosi toliku hipoteku.
Na nekom bizarnom nivou, JOHN CARTER nosi u sebi jedan dosta zdrav naivan odnos prema bioskopu, zabavi, fantastici i pokazuje koliko je veliki deo holivudske produkcije koji bi trebalo da bude srdačan zapravo jako ciničan. Na duže staze, uprkos verovatnoj finansijskoj propasti, JOHN CARTER će ostati kao jedan od retkih suštinski ortodoksnih Disney naslova. Šteta je što za razliku od TRON LEGACY koji je imao briljantan marketing i slab film ovde imamo obrnut slučaj koji bi mogao skupo koštati ekipu.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment