A CAMBIO DE NADA

Pogledao sam A CAMBIO DE NADA Daniela Guzmana, melodramu o madridskom srednjoškolcu koji beži od kuće u kojoj živi sa zavađenim roditeljima i luta gradom pronalazeći novu porodicu u najboljem drugu, ostarelom automehaničaru i starici koja prepravlja odbaeni stari nameštaj. Postavka zvuči sentimentalno ali nije jer je glavni junak vrlo vitalan i usmeren prema svojim mladalačkim ciljevima. U saradnji sa direktorom fotografije Josuom Inschausteguijem, Guzman uspeva da zarobi atmosferu Madrida leti i ponudi zanimljjivu mešavinu socijalne melodrame i omladinskog filma. I uopšte, reklo bi se da je Guzman prepoznao kako je sada idealno vreme za tu vrstu filma kada Holivud sve manje uključuje takve naslove u svoju ponudu i kada oni sve ređe stižu do bioskopa van Amerike.

A CAMBIO DE NADA praktično ne nudi ništa novo ali ono što je prepoznatljivo realizuje na energičan način i sa punim ubeđenjem, pronalazeći atraktivne vidove interpretacije nekih arhetipskih situacija odrastanja, osamostaljenja i inicijacije. U odnosu na holivuski film, Guzman pronalazi prostor da se istakne time što njegove junake na kraju priča ne očekuje potpuno ispunjenje, odnosno u nekoliko navrata od velikih očekivanja ne nastane ništa, čime stvara utisak istinitosti u svom filmu koji zapravo barata tipskim situacijama.

A CAMBIO DE NADA je film kakav bismo mogli zamisliti u distribuciji nekoj major studija pre tridesetak godina bez problema, i po prvi put u istoriji suočavamo se sa vremenom u kome Holivud više ne proizvodi dovoljno filmova u žanrovima u kojima je najbolji jer je preveliki akcenat stavio na spektakl. Otud, Guzmanov film uspeva da istovremeno bude jednog lako prepoznatljivog kanona ali da u današnjem kontekstu bude itekako različit.

Guzman, inače glumac, odlično se snalazi sa naturščicima u glavnim ulogama i pokazuje da se od njega može očekivati dosta u budućnosti, pre svega kao reditelja koji istovremeno spaja “ozbiljne teme” i forme koje “traže publiku”. 

* * * / * * * *