Pogledao sam SUTURE rediteljski debi dvojca Scott McGehee-David Siehel koji im je 1993. producirao Steven Soderbergh. U ovoj fazi, Soderbergh je započinjao svoje intresovanje za noir, a SUTURE je arty crno-beli noir sa nadrealističkim tonovima i besprekornim dizajnom. Idejnost ovog filma izneta je u prvi plan. McGehee i Siegel se zanimaju za pitanje identiteta i publici prodaju osnovnu premisu da su polubraća - crnac fizički radnik i belac bogataš - zapravo neobično fizički slični, kako za sebe tako i za svoju okolinu. Izuzev ove bazične premise koja je u osnovi bunjuelnovska, ostatak filma je razvijan potpuno "racionalno" u skladu sa konvencijama žanra i uslovnostima filma.
Ta osnovna nadrealistička premisa jeste potentna da se sažme u ideju od dve rečenice ali ona na kraju gledaocu postaje potpuno prihvatljiva. To nije pitanje samo strpljenja gledaoca već i odnosa prema filmskoj formi. Čak i najmanje obavešten gledalac prihavata svaku konvenciju iznetu na početku filma. U tom pogledu meni zapravo za ovaj film nije presudno to što McGehee i Siegel preispi5tuju identitet već upravo odnos prema formi - naime, pošto je premisa da su ljudima crtnac i belac jako slični uvedena odmah na početku, prihvatio sam je i nimalo mi nije smetala da se koncentrišem na druge aspekte ovog filma.
U tom smislu, SUTURE možda neće moći da se nametne kao školski primer za priču koja tematizuje identitet ali može biti školski primer koliko je filmski gledalac kondicioniran da prihvata određene forme. U tom smislu, na nivou praćenja priče, SUTURE je klinički hladan a takav je i u pogledu ritma, izlaže svoje radnje vrlo sistematično i lagano i na tom polju je vrlo konzistentan.
Izvan ove premise, SUTURE je briljantno dizajniran i slikan noir pastiš u crno-beloj tehnici, smešten u savremeno doba ali sa akcentom na manje moderan pristup životu. Ne može se reći da je film retrofuturistički, pre bi se moglo reći da američki Zapad tretira kao plodno tlo za noir način života, iako Phoenix u ovom filmu više liči na LA.
Dennis Haysbert je odličan u glavnoj ulozi i u crno-beloj fotki zaista evocira uspomenu na tipove kao što je bio Jim Brown i nije "house nigger" kao u seriji 24 i u recentnijim radovima.
* * 1/2 / * * * *
Ta osnovna nadrealistička premisa jeste potentna da se sažme u ideju od dve rečenice ali ona na kraju gledaocu postaje potpuno prihvatljiva. To nije pitanje samo strpljenja gledaoca već i odnosa prema filmskoj formi. Čak i najmanje obavešten gledalac prihavata svaku konvenciju iznetu na početku filma. U tom pogledu meni zapravo za ovaj film nije presudno to što McGehee i Siegel preispi5tuju identitet već upravo odnos prema formi - naime, pošto je premisa da su ljudima crtnac i belac jako slični uvedena odmah na početku, prihvatio sam je i nimalo mi nije smetala da se koncentrišem na druge aspekte ovog filma.
U tom smislu, SUTURE možda neće moći da se nametne kao školski primer za priču koja tematizuje identitet ali može biti školski primer koliko je filmski gledalac kondicioniran da prihvata određene forme. U tom smislu, na nivou praćenja priče, SUTURE je klinički hladan a takav je i u pogledu ritma, izlaže svoje radnje vrlo sistematično i lagano i na tom polju je vrlo konzistentan.
Izvan ove premise, SUTURE je briljantno dizajniran i slikan noir pastiš u crno-beloj tehnici, smešten u savremeno doba ali sa akcentom na manje moderan pristup životu. Ne može se reći da je film retrofuturistički, pre bi se moglo reći da američki Zapad tretira kao plodno tlo za noir način života, iako Phoenix u ovom filmu više liči na LA.
Dennis Haysbert je odličan u glavnoj ulozi i u crno-beloj fotki zaista evocira uspomenu na tipove kao što je bio Jim Brown i nije "house nigger" kao u seriji 24 i u recentnijim radovima.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment