Pogledao sam TRES DIAS F. Javier Gutierreza, courtesy of Ginger.
Reč je o vrlo zanimljivom filmu prepunom paradoksa. Naime, ono što sam prebacivao EDEN LAKEu i još nekim nedavnim naslovima, u ovom filmu nije problem. TRES DIAS ima vrlo razvijenu unutrašnju logiku i štaviše ima vrlo razuman ideološki stav.
Na početku filma se uspostavljaju propozicije Gutierrezove psihološke laboratorije - vlast je objavila da će za tri dana doći do smaka sveta usled udara ogormnog meteora. Lokalni gubitnik, moler odlazi sa majkom da se pobrine za bratovljevu decu. Majka naime strahuje da bi deci mogao da naudi serijski ubica koga je njegov brat strpao u zatvor a koji je sada na slobodi jer je usled raspada sistema ekipa iz zatvora izašla na slobodu.
Od te tačke se razvija zanimljiva psihološka igra koja je svakako manje zanimljiva od većine drugih priča koje bi se mogle razviti u miljeu sveta kome je ostalo još tri dana (a da svet to sazna, to je najmanje uverljiv deo priče, ali čini mi se da to prosto može gledati kao datost). Naime, igra je zanimljiva zato što je igraju dvojica psihotičara od kojih je jedan serijski ubica dece, dakle izopačenik ozbiljnog kalibra a drugi je čovek koji boluje od još teže psihoze tzv. “normalnosti”. I jedan i drugi planiraju da do kraja sveta dovedu do ekscesa svoju psihozu. Ubica želi da ubija decu i da se sveti, što mu je u uređenom svetu bilo onemogućeno, a gubitnik želi da bude “normalan”, da se ništa ne menja i da celu stvar privede kraju.
Međutim, kako ga situacija sa ubicom dovodi u sve dramatičnije pozicije a smak sveta se bliži, tako i “normalni” počinje da se ponaša sve hrabrije i da, prekasno, shvata kako može da promeni okolnosti u kojima živi, recimo da izjavi ljubav svojoj trudnoj komšinici, ili da ponovo zasvira gitaru, što je naravno patetično i banalno, ali je na nekom suštinskom nivou istinito. Isto tako, psihopatin eksces ga dovodi i do toga da pored hrabrosti otkrije i upornost sa kojom se trudi da sve vrati u normalu. Konačno, okolnosti razrešavaju i činjeničnu prirodu njegove traume iz detinjstva.
U tom smislu, najzad imamo film u kome se čovek koji je patološki “normalan” i realan najzad ponaša kao što bi se većina ljudi ponašala suočena sa apokalipsom. Gotovo sam siguran da bi nastupili dani lažnog pokajanja, emotivnih izliva pred porodicom, pokušaja da se simulira normalnost kako bi se prikrila histerija pred neumitnim krajem a da bi se samo mali broj ljudi prepustio incestu, pljačkanju, drogiranju i pravljenju nereda. Mene su dramatični događaji iz 1999. ubedili da je istinski odgovor na opasnost velikih razmera zapravo mir, spokoj, solidarnost. I to se negde oseća u ovom filmu.
I zato je TRES DIAS dragocen film pošto nastupajuću apokalipsu tretira pametno.
E sad, ono što je u neku ruku problem ovog filma jeste to zanimljivo psihološko profilisanje, logika priče i sve ostalo što je ovde dobro nisu primenjeni na nešto što već nismo videli milijardu puta. Ako bi se izuzeo taj dragoceni dopunski kontekst, TRES DIAS nije prvi film koji smo već gledali milijardu puta i po svom hardveru nam ne nudi nešto što bi ga izdvojilo. To što su sve te obavezne figure (bez previše žanrupa) date u jednom posebnom kontekstu ne čini ih iole gledljivijim. Štaviše, iako više volim žanr, mislim da je ovakvu slične priču Techine mnogo bolje obradio u svom filmu LES EGARES, upravo zato što mu je art house pristup dao više slobode. Što se zanata tiče, ja odavno propovedam da su Španci, u najboljem mogućem smislu, najbliži Americi od svih Evropljana i to se ovde vidi, iako je Guiterreza malo ponela emocija kad je reč o kolorkorekcijama.
U tom smislu, TRES DIAS je zanimljiviji za diskusiju nego za gledanje, no u krajnjoj liniji, lepo je da se pojavi film koji je bar za nešto zanimljiv, a ovaj svakako jeste.
* * ½ / * * * *
Reč je o vrlo zanimljivom filmu prepunom paradoksa. Naime, ono što sam prebacivao EDEN LAKEu i još nekim nedavnim naslovima, u ovom filmu nije problem. TRES DIAS ima vrlo razvijenu unutrašnju logiku i štaviše ima vrlo razuman ideološki stav.
Na početku filma se uspostavljaju propozicije Gutierrezove psihološke laboratorije - vlast je objavila da će za tri dana doći do smaka sveta usled udara ogormnog meteora. Lokalni gubitnik, moler odlazi sa majkom da se pobrine za bratovljevu decu. Majka naime strahuje da bi deci mogao da naudi serijski ubica koga je njegov brat strpao u zatvor a koji je sada na slobodi jer je usled raspada sistema ekipa iz zatvora izašla na slobodu.
Od te tačke se razvija zanimljiva psihološka igra koja je svakako manje zanimljiva od većine drugih priča koje bi se mogle razviti u miljeu sveta kome je ostalo još tri dana (a da svet to sazna, to je najmanje uverljiv deo priče, ali čini mi se da to prosto može gledati kao datost). Naime, igra je zanimljiva zato što je igraju dvojica psihotičara od kojih je jedan serijski ubica dece, dakle izopačenik ozbiljnog kalibra a drugi je čovek koji boluje od još teže psihoze tzv. “normalnosti”. I jedan i drugi planiraju da do kraja sveta dovedu do ekscesa svoju psihozu. Ubica želi da ubija decu i da se sveti, što mu je u uređenom svetu bilo onemogućeno, a gubitnik želi da bude “normalan”, da se ništa ne menja i da celu stvar privede kraju.
Međutim, kako ga situacija sa ubicom dovodi u sve dramatičnije pozicije a smak sveta se bliži, tako i “normalni” počinje da se ponaša sve hrabrije i da, prekasno, shvata kako može da promeni okolnosti u kojima živi, recimo da izjavi ljubav svojoj trudnoj komšinici, ili da ponovo zasvira gitaru, što je naravno patetično i banalno, ali je na nekom suštinskom nivou istinito. Isto tako, psihopatin eksces ga dovodi i do toga da pored hrabrosti otkrije i upornost sa kojom se trudi da sve vrati u normalu. Konačno, okolnosti razrešavaju i činjeničnu prirodu njegove traume iz detinjstva.
U tom smislu, najzad imamo film u kome se čovek koji je patološki “normalan” i realan najzad ponaša kao što bi se većina ljudi ponašala suočena sa apokalipsom. Gotovo sam siguran da bi nastupili dani lažnog pokajanja, emotivnih izliva pred porodicom, pokušaja da se simulira normalnost kako bi se prikrila histerija pred neumitnim krajem a da bi se samo mali broj ljudi prepustio incestu, pljačkanju, drogiranju i pravljenju nereda. Mene su dramatični događaji iz 1999. ubedili da je istinski odgovor na opasnost velikih razmera zapravo mir, spokoj, solidarnost. I to se negde oseća u ovom filmu.
I zato je TRES DIAS dragocen film pošto nastupajuću apokalipsu tretira pametno.
E sad, ono što je u neku ruku problem ovog filma jeste to zanimljivo psihološko profilisanje, logika priče i sve ostalo što je ovde dobro nisu primenjeni na nešto što već nismo videli milijardu puta. Ako bi se izuzeo taj dragoceni dopunski kontekst, TRES DIAS nije prvi film koji smo već gledali milijardu puta i po svom hardveru nam ne nudi nešto što bi ga izdvojilo. To što su sve te obavezne figure (bez previše žanrupa) date u jednom posebnom kontekstu ne čini ih iole gledljivijim. Štaviše, iako više volim žanr, mislim da je ovakvu slične priču Techine mnogo bolje obradio u svom filmu LES EGARES, upravo zato što mu je art house pristup dao više slobode. Što se zanata tiče, ja odavno propovedam da su Španci, u najboljem mogućem smislu, najbliži Americi od svih Evropljana i to se ovde vidi, iako je Guiterreza malo ponela emocija kad je reč o kolorkorekcijama.
U tom smislu, TRES DIAS je zanimljiviji za diskusiju nego za gledanje, no u krajnjoj liniji, lepo je da se pojavi film koji je bar za nešto zanimljiv, a ovaj svakako jeste.
* * ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment