Pogledao sam QUANTUM OF SOLACE Marca Forstera. Reći da je ovo novi Bond film je krajnje upitno. Tehnički, da, ovo jeste novi film o Bondu, ali suštinski revampovan, bornizovan i bauerizovan Bond više nema previše veze sa onim po čemu je Bond bio poznat. Nije problem samo u tome što više nema catchphraseova, gadgeta i glamura, nije problem ni u tome što je sve postalo previše realistično, problem je naprosto u tome što se Bond više nimalo ne zabavlja radeći to što radi.
Naravno, serija o agentu 007 je imala slične devijacije, setimo se filma LICENSE TO KILL Johna Glena, koji ja volim ali koji je nesumnjivo nastao pod optrerećujućim uticajem MIAMI VICEa. Ali, kako su se i junaci u izvornom MIAMI VICE dobro zabavljao tako se i Bond tada dobro zabavljao. Međutim, u Mannovom filmu MIAMI VICE junaci se nimalo nisu zabavljali. Sve je bilo smrtno ozbiljno, a priča je tek povremeno tome davala za pravo.
U novom Bondu se glavni junak više uopšte ne zabavlja. Šarm je nestao. Bond je postao kao Bauer i Bourne, mašina koja juri da se sveti, muči i ubija. Čak ni njegovi odnosi sa ženama u ovom filmu nemaju puno veze sa ranijim. Ovaj Bond ih ne odvodi u krevet što je šarmantan nego zato što je nezgodan i neprijatan, iako ruku na srce, odvodi ih u krevet zapravo samo zato što je to konvencija serijala. Ovakvom liku u suštini ne bi trebalo da bude do seksa i zavođenje britanske špijunke u Boliviji je potpuno van karaktera, ako ćemo realno.
Dakle, Bond više nije ono što je bio. E sad, naravno, ovo su dani nasilnog uozbiljavanja, pogledajmo strip ekranizacije. Nije neočekivano da i Bond dobije takvo čitanje. Međutim, ma koliko to ne funkcionisalo u DARK KNIGHTu, Bruce Wayne se u nekom trenutku ipak obuče u čoveka-šišmiša, dok u Bondu takvog povratka na staro nema.
Prvo, akcija je potpuno drugačija nego što je bila u ranijim filmovima. U CASINO ROYALE svi pamte onaj dosta slab rip-off parkoura koji je tada bio flavopr of the month. Već se tada osetilo da je odlazak Vica Armstronga iz ekipe doveo do toga da Bond izgubi svoj akcioni identitet. Vic je bio napravio svoje remek-delo u DIE ANOTHER DAY i možda i jeste bio trenutak da ga zameni neko nov, ali CASIONO ROYALE je bio epigonski film sa krajnje neopredeljenim konceptom akcije.
QUANTUM OF SOLACE u tom smislu barem ima koherentan koncept. Secong unit su radili Simon Crane i Dan Bradley, američki eksperti koji stoje iza raznih recentnih akcionih hitova. Crane je nominalno Britanac, ali njegov rad je kvintesencijalno američki. Bradley je stekao slavu radeći MATRIX i BOURNEa.
I njihov akcioni koncept se ovde vidi. To je dakle dosta shaky cama, dosta pseudo-realističnostio u borbi, kapoere u hand-to-hand combatu, trešenja kamere u trenutka kada neko padne ili bude udaren. Ja ne mogu da kažem da to u ovom filmu ne radi posao. Ima nekoliko sjajnih scena. Ali, one nisu u Bondovom duhu. U njima nema uživanja, preterivanja, šarma, duhovitosti. Ne, to je odmah hvatanja za gušu.
Štaviše u ovom filmu Bond gotovo da ni nema neki relativno šarmantan susret sa negativcem. Postoji jedna scena, sve ostalo je ćutanje i tuče i pretnje i maltretiranje.
Naravno, to su sve elementi koji su meni dragi ali nisu nešto po čemu se Bond izdvojio svih ovih godina. Ja sam prvi koji će uživati u takvom filmu i poznat je moj hype za naslove kao što su BOURNE SUPREMACY ili TAKEN i u QUANTUM OF SOLACE sam uživao u pojedinim deonicama, ali to nije bio Bond.
Marc Forster s druge strane je classy izvikani reditelj koji se potrudio da od QUANTUMa napravi naročit artefakt. Iako je potpuno omašio u uvodnoj sekvenci gde je umesto tradicionalnog spektakularnog, duhovitog otvaranja stavio jednu krajnje generic auto poteru, u kasnijim scenama zaista pokazuje kako pokušava da od novog Bonda napravi work of art. Naravno takva transformacija forme se jedino može definisati kao kič, ali ovaj Bond je solidan kič. Forster pomalo podseća na reditelje emisija o kulturi na RTSu koji u kadar stave neku vazu kako bi se znalo da je to emisija o umetnosti. Tako i Forster, svaku lokaciju gazi do maksimuma, da se ne zaboravi gde se film dešava, atipično miksuje ton sa čestim dugim periodima, paralelno montira tuču i operu, a zvuk je iz opere, i tako, Forster se kao stari kičlija raspojasao ovde.
Forsterov pristup dopunjen doprinosima Bradleya i Cranea odovodi do toga da se QUANTUM ne može osporiti kao loš film. Ne, film kao film je vrlo dobro urađen.
Iako je za scenario koji je ponovo radio CASINO tim jasno da pati od te raspojasane MUNICH i BOURNE ULTIMATUM strukture u kojoj se mnogo priča kad se priča i ćuti se kad se radi, i onda sve deluje nekako kvalitetnije nego što jeste jer se ozbiljno priča i ćutke radi (što nikada nije bio Bondov modu operandi), nesumnjivo je da je velika pažnja uložena u scenario.
O pažnji svedoče neke lepe simetrije u sudbinama likova, koje sada ne bih spoilovao i nesumnjiv topicality filma. U situaciji kada je u Boliviji Moralesov režim, film tematizuje pokušaj puča protivu aktuelne neimenovane vlade u kome učestvuje CIA, dok s druge strane opskurna organizacija koju predvodi Francuz ima zli plan vezan za komunalne službe te zemlje (plot negativca u QUANTUMu je jedan od pitomijih i liči kao na jednu od manjih optužbi između Mlađana Dinkića i Velimira Ilića) a to je jasna aluzija na argentinski fijasko posle privatizacije vodovoda.
Dakle, scenario je precizan i vrlo topical a topicality u tom dnevnopolitičkom smislu takođe nije osobenost Bonda iako 007 nije ni bežao od aktuelnosti.
Omaž GOLDFINGERu sa curom ubijenom crnim zlatom i Ken Adamovim setovima u završnici su odlični. Ipak, Bondov povratak na Walther PPK je apsurdan, imajući u vidu da je već u Brosnanovim filmovima promenio lično oružje. Nositi PPK danas je kao da se nosi Luger, drugo taj pištolj je kompromitovan još u vreme onog incidenta sa kraljičinim obezbeđenjem. Meni je simptično da vidim PPK u akciji ali on je u suštini zaista nešto što je dozvoljeno menjati.
Nažalost, izmenjene su neke mnogo važnije stvari koje su dovele do toga da Bond u priličnoj meri izgubi svoj identitet. No, s druge strane, ljubitelji akcije su dobili jedan solidan naslov koji nudi dosta radosti.
* * * / * * * *
Naravno, serija o agentu 007 je imala slične devijacije, setimo se filma LICENSE TO KILL Johna Glena, koji ja volim ali koji je nesumnjivo nastao pod optrerećujućim uticajem MIAMI VICEa. Ali, kako su se i junaci u izvornom MIAMI VICE dobro zabavljao tako se i Bond tada dobro zabavljao. Međutim, u Mannovom filmu MIAMI VICE junaci se nimalo nisu zabavljali. Sve je bilo smrtno ozbiljno, a priča je tek povremeno tome davala za pravo.
U novom Bondu se glavni junak više uopšte ne zabavlja. Šarm je nestao. Bond je postao kao Bauer i Bourne, mašina koja juri da se sveti, muči i ubija. Čak ni njegovi odnosi sa ženama u ovom filmu nemaju puno veze sa ranijim. Ovaj Bond ih ne odvodi u krevet što je šarmantan nego zato što je nezgodan i neprijatan, iako ruku na srce, odvodi ih u krevet zapravo samo zato što je to konvencija serijala. Ovakvom liku u suštini ne bi trebalo da bude do seksa i zavođenje britanske špijunke u Boliviji je potpuno van karaktera, ako ćemo realno.
Dakle, Bond više nije ono što je bio. E sad, naravno, ovo su dani nasilnog uozbiljavanja, pogledajmo strip ekranizacije. Nije neočekivano da i Bond dobije takvo čitanje. Međutim, ma koliko to ne funkcionisalo u DARK KNIGHTu, Bruce Wayne se u nekom trenutku ipak obuče u čoveka-šišmiša, dok u Bondu takvog povratka na staro nema.
Prvo, akcija je potpuno drugačija nego što je bila u ranijim filmovima. U CASINO ROYALE svi pamte onaj dosta slab rip-off parkoura koji je tada bio flavopr of the month. Već se tada osetilo da je odlazak Vica Armstronga iz ekipe doveo do toga da Bond izgubi svoj akcioni identitet. Vic je bio napravio svoje remek-delo u DIE ANOTHER DAY i možda i jeste bio trenutak da ga zameni neko nov, ali CASIONO ROYALE je bio epigonski film sa krajnje neopredeljenim konceptom akcije.
QUANTUM OF SOLACE u tom smislu barem ima koherentan koncept. Secong unit su radili Simon Crane i Dan Bradley, američki eksperti koji stoje iza raznih recentnih akcionih hitova. Crane je nominalno Britanac, ali njegov rad je kvintesencijalno američki. Bradley je stekao slavu radeći MATRIX i BOURNEa.
I njihov akcioni koncept se ovde vidi. To je dakle dosta shaky cama, dosta pseudo-realističnostio u borbi, kapoere u hand-to-hand combatu, trešenja kamere u trenutka kada neko padne ili bude udaren. Ja ne mogu da kažem da to u ovom filmu ne radi posao. Ima nekoliko sjajnih scena. Ali, one nisu u Bondovom duhu. U njima nema uživanja, preterivanja, šarma, duhovitosti. Ne, to je odmah hvatanja za gušu.
Štaviše u ovom filmu Bond gotovo da ni nema neki relativno šarmantan susret sa negativcem. Postoji jedna scena, sve ostalo je ćutanje i tuče i pretnje i maltretiranje.
Naravno, to su sve elementi koji su meni dragi ali nisu nešto po čemu se Bond izdvojio svih ovih godina. Ja sam prvi koji će uživati u takvom filmu i poznat je moj hype za naslove kao što su BOURNE SUPREMACY ili TAKEN i u QUANTUM OF SOLACE sam uživao u pojedinim deonicama, ali to nije bio Bond.
Marc Forster s druge strane je classy izvikani reditelj koji se potrudio da od QUANTUMa napravi naročit artefakt. Iako je potpuno omašio u uvodnoj sekvenci gde je umesto tradicionalnog spektakularnog, duhovitog otvaranja stavio jednu krajnje generic auto poteru, u kasnijim scenama zaista pokazuje kako pokušava da od novog Bonda napravi work of art. Naravno takva transformacija forme se jedino može definisati kao kič, ali ovaj Bond je solidan kič. Forster pomalo podseća na reditelje emisija o kulturi na RTSu koji u kadar stave neku vazu kako bi se znalo da je to emisija o umetnosti. Tako i Forster, svaku lokaciju gazi do maksimuma, da se ne zaboravi gde se film dešava, atipično miksuje ton sa čestim dugim periodima, paralelno montira tuču i operu, a zvuk je iz opere, i tako, Forster se kao stari kičlija raspojasao ovde.
Forsterov pristup dopunjen doprinosima Bradleya i Cranea odovodi do toga da se QUANTUM ne može osporiti kao loš film. Ne, film kao film je vrlo dobro urađen.
Iako je za scenario koji je ponovo radio CASINO tim jasno da pati od te raspojasane MUNICH i BOURNE ULTIMATUM strukture u kojoj se mnogo priča kad se priča i ćuti se kad se radi, i onda sve deluje nekako kvalitetnije nego što jeste jer se ozbiljno priča i ćutke radi (što nikada nije bio Bondov modu operandi), nesumnjivo je da je velika pažnja uložena u scenario.
O pažnji svedoče neke lepe simetrije u sudbinama likova, koje sada ne bih spoilovao i nesumnjiv topicality filma. U situaciji kada je u Boliviji Moralesov režim, film tematizuje pokušaj puča protivu aktuelne neimenovane vlade u kome učestvuje CIA, dok s druge strane opskurna organizacija koju predvodi Francuz ima zli plan vezan za komunalne službe te zemlje (plot negativca u QUANTUMu je jedan od pitomijih i liči kao na jednu od manjih optužbi između Mlađana Dinkića i Velimira Ilića) a to je jasna aluzija na argentinski fijasko posle privatizacije vodovoda.
Dakle, scenario je precizan i vrlo topical a topicality u tom dnevnopolitičkom smislu takođe nije osobenost Bonda iako 007 nije ni bežao od aktuelnosti.
Omaž GOLDFINGERu sa curom ubijenom crnim zlatom i Ken Adamovim setovima u završnici su odlični. Ipak, Bondov povratak na Walther PPK je apsurdan, imajući u vidu da je već u Brosnanovim filmovima promenio lično oružje. Nositi PPK danas je kao da se nosi Luger, drugo taj pištolj je kompromitovan još u vreme onog incidenta sa kraljičinim obezbeđenjem. Meni je simptično da vidim PPK u akciji ali on je u suštini zaista nešto što je dozvoljeno menjati.
Nažalost, izmenjene su neke mnogo važnije stvari koje su dovele do toga da Bond u priličnoj meri izgubi svoj identitet. No, s druge strane, ljubitelji akcije su dobili jedan solidan naslov koji nudi dosta radosti.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment