Pogledao sam KINO LIKU Dalibora Matanića. Rekao bih da je to njegov najzanimljiviji film, pre svega zato što je najautentičniji na planu miljea u kome se dešava a zatim i po tome što od svih njegovih dosadašnjih filmova ovaj ima najživlji rediteljski postupak. Čini se da se u ovom filmu Matanić najzad opustio i u domenu kastinga i u domenu kadriranja i snimio je film koji na planu rediteljskog postupka pre svega nepretenciozan.
Međutim, sam naslov KINO LIKA sugeriše da Matanić svoje junake doživljava kao materijal za bioskop, i prema njima ima gotov uniformni prezir i spremnost da ih demistifikuje i da im se podsmeva. Ovih dana baš gledam britansku seriju SHAMELESS koja ima drugačiji pristup vrlo sličnom miljeu koji je isto tako socijalna margina, sa neobrazovanim junacima, oportunistima, pokvarenjacima, ali i u tom miljeu uspeva da definiše nešto što čini određene pojedince ako ne simpatičnim a ono barem dostojanstvenim. Toga kod Matanića nema, njegovi junaci žive svoje živote bez potrebe da išta iskomuniciraju publici, što je dobar koncept i sasvim je legitiman, ali na kraju svega ipak se oseća kako u priči postoji neka artificijelna melodrama, da u tom konceptu Matanić ne ide do kraja već ostaje na pola puta. Dakle, odsustvo komunikacije sa publikom nedostaje baš zbog toga što sama priča nije toliko distancirana, i što Matanić pre ili kasnije ne odoleva a da ne se ne okuša u konvencionalnom filmu, i tu sve pada.
Isto tako, izvesni segmenti priče ostaju nejasni, naročito priča sa bolesnim detetom koja je u svom većem delu prilično nemotivisana, niti je priroda detetove bolesti jasna, da li je reč o nečemu konkretnom ili o simbolici.
Zanimljiv je pogled na sukob između proevropskih i evroskeptičnih seljaka. Evroskeptike predstavlja najobrazovaniji seljak, lekar, koji je očigledno nacionalista na staroj liniji HDZa dok proevropsku ekipu predstavlja naivni seljak koji ima i naivnu oportunu ideju progresa. Iako je HDZ danas proevropska stranka u svom heydayu predvođen Franjom Tuđmanom bio je izrazito evroskeptičan, a danas tu liniju drži mala stranka Ivića Pašalića koja nastavlja Njofrin legacy.
Kad je o kadriranju reč, Matanić koristi dosta pokreta kamere, snimanja iz ruke, praćenja junaka dok se kreću kroz priču, i time postiže priličnu dinamiku koja je u njegovim ranijim konvencionalnije kadriranim filmovima bila odsutna zbog statičnosti. Čini mi se da su recimo autori serije VRATIĆE SE RODE pokušavali da postignu taj vibe sa dosta steadicam shotova ali ovde je to ipak povezano sa smislenijom pričom.
Negde oko polovine filma, priču počinju da opterećuju matanićizmi, neke potpuno besmislene žanrovske kontaminacije, avangardni touchevi i niz nepripremljenih preokreta. Isto tako, negde oko polovine se oseti da Matanić ne zna tačno kuda je krenuo sa ovom pričom.
Ipak, sve ono što je interesantno u ovom filmu je sasvim dovoljno da se KINO LIKA ne može tako lako otpisati. Ovaj film je još jedan primer kako je hrvatski film počeo na neki način da se približava svom nacionalnom biću u smislu artikulisanja problema zajednice, dočim se srpski film od toga udaljava. Iako na kraju ovog filma, Matanić ne uspeva da artikuliše jasnu poentu, a čini mi se da je njoj stremio, naročito u završnici, KINO LIKA u svojim zanimljivijim delovima izgleda kao intrigantan hrvatski slice of life film.
Iako sam od početka smatrao da je Matanić prilično slab potencijal, i iako KINO LIKA taj utisak nije promenila, činjenica je da je sa ovim film on zreliji i zanimljiviji nego pre. To je takođe jedna od karakteristika savremenog hrvatskog filma, a koja se ne vidi samo kod Matanića nego i kod Brešana a to je da reditelji iz filma u film napreduju i sazrevaju. Od ovogodišnje hrvatske ponude pogledao sam dva filma, KINO LIKU i NIJE KRAJ i oba su bila zanimljiva, a koliko vidim to uopšte nisu bili filmovi koji su dominirali Pulom i sl. Sad svakako da mi preostali naslovi iz ovogodišnje hrvatske ponude deluju još zanimljivije.
* * ½ / * * * *
Međutim, sam naslov KINO LIKA sugeriše da Matanić svoje junake doživljava kao materijal za bioskop, i prema njima ima gotov uniformni prezir i spremnost da ih demistifikuje i da im se podsmeva. Ovih dana baš gledam britansku seriju SHAMELESS koja ima drugačiji pristup vrlo sličnom miljeu koji je isto tako socijalna margina, sa neobrazovanim junacima, oportunistima, pokvarenjacima, ali i u tom miljeu uspeva da definiše nešto što čini određene pojedince ako ne simpatičnim a ono barem dostojanstvenim. Toga kod Matanića nema, njegovi junaci žive svoje živote bez potrebe da išta iskomuniciraju publici, što je dobar koncept i sasvim je legitiman, ali na kraju svega ipak se oseća kako u priči postoji neka artificijelna melodrama, da u tom konceptu Matanić ne ide do kraja već ostaje na pola puta. Dakle, odsustvo komunikacije sa publikom nedostaje baš zbog toga što sama priča nije toliko distancirana, i što Matanić pre ili kasnije ne odoleva a da ne se ne okuša u konvencionalnom filmu, i tu sve pada.
Isto tako, izvesni segmenti priče ostaju nejasni, naročito priča sa bolesnim detetom koja je u svom većem delu prilično nemotivisana, niti je priroda detetove bolesti jasna, da li je reč o nečemu konkretnom ili o simbolici.
Zanimljiv je pogled na sukob između proevropskih i evroskeptičnih seljaka. Evroskeptike predstavlja najobrazovaniji seljak, lekar, koji je očigledno nacionalista na staroj liniji HDZa dok proevropsku ekipu predstavlja naivni seljak koji ima i naivnu oportunu ideju progresa. Iako je HDZ danas proevropska stranka u svom heydayu predvođen Franjom Tuđmanom bio je izrazito evroskeptičan, a danas tu liniju drži mala stranka Ivića Pašalića koja nastavlja Njofrin legacy.
Kad je o kadriranju reč, Matanić koristi dosta pokreta kamere, snimanja iz ruke, praćenja junaka dok se kreću kroz priču, i time postiže priličnu dinamiku koja je u njegovim ranijim konvencionalnije kadriranim filmovima bila odsutna zbog statičnosti. Čini mi se da su recimo autori serije VRATIĆE SE RODE pokušavali da postignu taj vibe sa dosta steadicam shotova ali ovde je to ipak povezano sa smislenijom pričom.
Negde oko polovine filma, priču počinju da opterećuju matanićizmi, neke potpuno besmislene žanrovske kontaminacije, avangardni touchevi i niz nepripremljenih preokreta. Isto tako, negde oko polovine se oseti da Matanić ne zna tačno kuda je krenuo sa ovom pričom.
Ipak, sve ono što je interesantno u ovom filmu je sasvim dovoljno da se KINO LIKA ne može tako lako otpisati. Ovaj film je još jedan primer kako je hrvatski film počeo na neki način da se približava svom nacionalnom biću u smislu artikulisanja problema zajednice, dočim se srpski film od toga udaljava. Iako na kraju ovog filma, Matanić ne uspeva da artikuliše jasnu poentu, a čini mi se da je njoj stremio, naročito u završnici, KINO LIKA u svojim zanimljivijim delovima izgleda kao intrigantan hrvatski slice of life film.
Iako sam od početka smatrao da je Matanić prilično slab potencijal, i iako KINO LIKA taj utisak nije promenila, činjenica je da je sa ovim film on zreliji i zanimljiviji nego pre. To je takođe jedna od karakteristika savremenog hrvatskog filma, a koja se ne vidi samo kod Matanića nego i kod Brešana a to je da reditelji iz filma u film napreduju i sazrevaju. Od ovogodišnje hrvatske ponude pogledao sam dva filma, KINO LIKU i NIJE KRAJ i oba su bila zanimljiva, a koliko vidim to uopšte nisu bili filmovi koji su dominirali Pulom i sl. Sad svakako da mi preostali naslovi iz ovogodišnje hrvatske ponude deluju još zanimljivije.
* * ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment