Pogledao sam Philippe Harelovu ekranizaciju Houellebecqovog romana EXTENSION DU DOMAINE DE LA LUTTE.
Hm, moram priznati da sam ja jedva pogledao ovaj film za tri dana. Forma sa toliko upliva naratora, i to čak dva naratora, jednog u liku generalnog pripovedača i drugog u liku glavnog junaka, sama po sebi nije ni nezanimljiva niti strana evropskom art-filmu, ali teško funkcioniše u filmu koji traje 115 minuta.
Uostalom, ima dosta baš francuskih filmova koje volimo a kod kojih je omniprezentan naratore, setimo se recimo ranih radova Gaspara Noea, ali tu se radilo o filmovima koji su najduže trajali sat i po. Film od skoro dva sata teško da može da funkcioniše u toj formi.
Ukoliko se apstrahuje to što je skoro nepodnošljiv za gledanje, ovaj naslov je paradoksalno meni kao filmofilu dostojan poštovanja pošto stoji kao jedan dosledno napravljen artefakt. Sve ono kako zamišljamo francuski art film maltene postoji u ovom filmu. Ponekad mi se učini kao da je ovo Tarantinov film u kome pokušava da ispuni konvencije francuskog art filma.
I na tom nivou artefakta, ovaj film u meni budi neku vrstu perverznog poštovanja. Ne mogu da kažem da bih ga opet rado gledao ali ga nesumnjivo izuzetno poštujem jer je uspeo da na jednom mestu ostvari sve strahove koje imam od francuskog art filma.
Jedina vrlina francuskog art filma koju u sebi nosi to je relativno dobra ilustracija atmosfere. Kome je to dovoljno možda može da uživa u ovom filmu, meni nije.
Kad je reč o poređenju romana i filma neću da se upuštam u to. Ja sam drugačije zamišljao likove i stuacije, ne samo konkretno nego i u konotativnom smislu, no Harel ima legitimno pravo na svoju viziu, naročito jer je i sam pisac učestvovao u radu na scenariju.
Što se samog sadržaja tiče, Houellebecq je težak za ekranizaciju zbog toga što njegovi romani imaju priču i naizgled su podatni za ekranizaciju, međutim njihova snaga nije u priči već u nadgradnji priče kroz niz antidramskih detalja. Isto tako, on je jedan od retkih evropskih pisaca čiji je maltene kompletan opus ekranizovan a da za te filmove niko ni ne zna jer su minorni. Očigledno je da njegov opus snažno privlači filmaše.
U Harelovom slučaju, reditelj je pokušao da očuva Houellebecqovu nadgradnju priče kroz napadne voiceovere, pa je u tom smislu meni ovo ipak doslednije od nemačkog filma ELEMENTARLICHEN ili kako se već zove.
No, zaista film treba gledati na svoju odgovornost.
* * 1/2 / * * * *
Hm, moram priznati da sam ja jedva pogledao ovaj film za tri dana. Forma sa toliko upliva naratora, i to čak dva naratora, jednog u liku generalnog pripovedača i drugog u liku glavnog junaka, sama po sebi nije ni nezanimljiva niti strana evropskom art-filmu, ali teško funkcioniše u filmu koji traje 115 minuta.
Uostalom, ima dosta baš francuskih filmova koje volimo a kod kojih je omniprezentan naratore, setimo se recimo ranih radova Gaspara Noea, ali tu se radilo o filmovima koji su najduže trajali sat i po. Film od skoro dva sata teško da može da funkcioniše u toj formi.
Ukoliko se apstrahuje to što je skoro nepodnošljiv za gledanje, ovaj naslov je paradoksalno meni kao filmofilu dostojan poštovanja pošto stoji kao jedan dosledno napravljen artefakt. Sve ono kako zamišljamo francuski art film maltene postoji u ovom filmu. Ponekad mi se učini kao da je ovo Tarantinov film u kome pokušava da ispuni konvencije francuskog art filma.
I na tom nivou artefakta, ovaj film u meni budi neku vrstu perverznog poštovanja. Ne mogu da kažem da bih ga opet rado gledao ali ga nesumnjivo izuzetno poštujem jer je uspeo da na jednom mestu ostvari sve strahove koje imam od francuskog art filma.
Jedina vrlina francuskog art filma koju u sebi nosi to je relativno dobra ilustracija atmosfere. Kome je to dovoljno možda može da uživa u ovom filmu, meni nije.
Kad je reč o poređenju romana i filma neću da se upuštam u to. Ja sam drugačije zamišljao likove i stuacije, ne samo konkretno nego i u konotativnom smislu, no Harel ima legitimno pravo na svoju viziu, naročito jer je i sam pisac učestvovao u radu na scenariju.
Što se samog sadržaja tiče, Houellebecq je težak za ekranizaciju zbog toga što njegovi romani imaju priču i naizgled su podatni za ekranizaciju, međutim njihova snaga nije u priči već u nadgradnji priče kroz niz antidramskih detalja. Isto tako, on je jedan od retkih evropskih pisaca čiji je maltene kompletan opus ekranizovan a da za te filmove niko ni ne zna jer su minorni. Očigledno je da njegov opus snažno privlači filmaše.
U Harelovom slučaju, reditelj je pokušao da očuva Houellebecqovu nadgradnju priče kroz napadne voiceovere, pa je u tom smislu meni ovo ipak doslednije od nemačkog filma ELEMENTARLICHEN ili kako se već zove.
No, zaista film treba gledati na svoju odgovornost.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment