Pogledao sam DONKEY PUNCH Olivera Blackburna, courtesy of Ginger.
Ovaj film počne vrlo zanimljivo, sa vrlo efektnim prikazivanjem provoda raspusne britanske omladine po Majorki, ali onda kada krene da se dešava ono zbog čega gledamo film a to je stradanje devojke za vreme seksa i dileme šta i kako sa njom, priča počinje da se raspada.
Odjednom sva ta efektna postavka pada u vodu i film se pretvara u jedan vizuelno kompetentan ali potpuno isprazan, čak i infantilan pseudotriler. To što su junaci ništarije bez ikakvih naročitih vrednosti ne mora samo po sebi biti problem. Međutim, kada devojka nastrada od donkey puncha za vreme seksa, sva ispaznost tih junaka izlazi na videlo. Odjednom se ispostavlja da je gledaocu potpuno svejedno šta će se sa njima desiti, da njihova sloboda nije nikakav ulog, da svet neće biti uskraćen time što će neko od njih završiti na robiji. Štaviše, njihovo ponašanje je takvo da ni sam strah od zatvora kao takvog ne igra. Čini se čak da bi nekima od njih zatvor dobro došao. Štaviše, neki od ovih karaktera deluju da im susreti sa policijom nisu strani. U tom smislu, DONKEY PUNCH ne samo da nema ubedljive junake koji će se povezati sa gledaocem nego nema ni do kraja definisane ljude iz miljea kojima je ubistvo strano.
Međutim, ako izuzmemo postavku karaktera koja onemogućuje ne samo identifikaciju nego ni uspostavljanje bilo kakvog odnosa, Blackburn i Bloom u scenariju gube i ono što je ključni adut ovih filmova o leševima kojih se treba rešiti, a to je moralni highground junaka. Ne samo da na nekom emotivnom ili intelektualnom nivou gledalac ne brine za ove junake, nego ni sama priča objektivno nije previše smislena. Cela situacija se otvara sa ubistvom iz nehata i pozicijom u kojoj su svi zajedno manje-više nedužni. A onda Blackburn potpuno artificijelno pokušava da raslojava likove. Neki od njih postaju neobjašnjivo zli i gori od drugih. Likovi upadaju u potpuno neopravdane napade histerije a neka od daljih ubistava iz nehata su potpuno nemotivisana.
Iako se može reći da je eto nešto tako iznnađujuće i traumatično kao što je smrt devojke od donkey puncha probudila nešto u junacima po čemu je počelo da se poznaje da li su suštinski dobri ili ne, i da se likovi zato raslojavaju, ipak bilo je potrebno još dosta motivacije za neke akcije koje nastupaju kasnije.
DONKEY PUNCH sve vreme na sve to još pokušava da bude ozbiljan, tako da čak nema ni crnohumornu crtu kao VERY BAD THINGS i njemu slični naslovi o odbacivanju leša koji uvek mogu da se oslone na samu apsurdnost ili ekstremnost situacije. Štaviše, da Blackbun nije tako ozbiljno počeo film, da je sve od početka bilo žovijalnije, dalja psihološka naivnost bi se lakše podnela.
Ono što je vrlina filma DONKEY PUNCH je odlična fotografija i solidna režija, kao i izvesna dinamičnost događaja. Naravno, to što se nešto stalno dešava ne znači da film nije povremeno dosadan ali ta dosada ne proističe iz sporosti ili odsustva dešavanja nego iz banalnosti radnje koja je poverena junacima.
Ipak, DONKEY PUNCH je pristojan debi za Olivera Blackburna koji ima dar za pravljenje atraktivnih filmova i u budućnosti bi mogao biti solidan profi. Ono gde je njegov film pao su ipak elementi koji se inače ne sreću često i koji su karakteristični za vrhunske majstore.
* * ½ / * * * *
Ovaj film počne vrlo zanimljivo, sa vrlo efektnim prikazivanjem provoda raspusne britanske omladine po Majorki, ali onda kada krene da se dešava ono zbog čega gledamo film a to je stradanje devojke za vreme seksa i dileme šta i kako sa njom, priča počinje da se raspada.
Odjednom sva ta efektna postavka pada u vodu i film se pretvara u jedan vizuelno kompetentan ali potpuno isprazan, čak i infantilan pseudotriler. To što su junaci ništarije bez ikakvih naročitih vrednosti ne mora samo po sebi biti problem. Međutim, kada devojka nastrada od donkey puncha za vreme seksa, sva ispaznost tih junaka izlazi na videlo. Odjednom se ispostavlja da je gledaocu potpuno svejedno šta će se sa njima desiti, da njihova sloboda nije nikakav ulog, da svet neće biti uskraćen time što će neko od njih završiti na robiji. Štaviše, njihovo ponašanje je takvo da ni sam strah od zatvora kao takvog ne igra. Čini se čak da bi nekima od njih zatvor dobro došao. Štaviše, neki od ovih karaktera deluju da im susreti sa policijom nisu strani. U tom smislu, DONKEY PUNCH ne samo da nema ubedljive junake koji će se povezati sa gledaocem nego nema ni do kraja definisane ljude iz miljea kojima je ubistvo strano.
Međutim, ako izuzmemo postavku karaktera koja onemogućuje ne samo identifikaciju nego ni uspostavljanje bilo kakvog odnosa, Blackburn i Bloom u scenariju gube i ono što je ključni adut ovih filmova o leševima kojih se treba rešiti, a to je moralni highground junaka. Ne samo da na nekom emotivnom ili intelektualnom nivou gledalac ne brine za ove junake, nego ni sama priča objektivno nije previše smislena. Cela situacija se otvara sa ubistvom iz nehata i pozicijom u kojoj su svi zajedno manje-više nedužni. A onda Blackburn potpuno artificijelno pokušava da raslojava likove. Neki od njih postaju neobjašnjivo zli i gori od drugih. Likovi upadaju u potpuno neopravdane napade histerije a neka od daljih ubistava iz nehata su potpuno nemotivisana.
Iako se može reći da je eto nešto tako iznnađujuće i traumatično kao što je smrt devojke od donkey puncha probudila nešto u junacima po čemu je počelo da se poznaje da li su suštinski dobri ili ne, i da se likovi zato raslojavaju, ipak bilo je potrebno još dosta motivacije za neke akcije koje nastupaju kasnije.
DONKEY PUNCH sve vreme na sve to još pokušava da bude ozbiljan, tako da čak nema ni crnohumornu crtu kao VERY BAD THINGS i njemu slični naslovi o odbacivanju leša koji uvek mogu da se oslone na samu apsurdnost ili ekstremnost situacije. Štaviše, da Blackbun nije tako ozbiljno počeo film, da je sve od početka bilo žovijalnije, dalja psihološka naivnost bi se lakše podnela.
Ono što je vrlina filma DONKEY PUNCH je odlična fotografija i solidna režija, kao i izvesna dinamičnost događaja. Naravno, to što se nešto stalno dešava ne znači da film nije povremeno dosadan ali ta dosada ne proističe iz sporosti ili odsustva dešavanja nego iz banalnosti radnje koja je poverena junacima.
Ipak, DONKEY PUNCH je pristojan debi za Olivera Blackburna koji ima dar za pravljenje atraktivnih filmova i u budućnosti bi mogao biti solidan profi. Ono gde je njegov film pao su ipak elementi koji se inače ne sreću često i koji su karakteristični za vrhunske majstore.
* * ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment