Pogledao sam mađarsku pseudo-istorijsku melodramu SZABADSAG, SZERELEM Krzistine Gode, povratnički film čuvenog holivudskog producenta Andy Vajne i još čuvenijeg holivudskog scenariste Joe Eszterhasa.
Ovaj film je vrlo zanimljiv pošto je reč o klasičnom propagandnom filmu kakvi su kod nas snimani tokom šezdesetih i sedamdesetih, naivnom pravljenju istorijske freske od događaja iz 1956. godine. Pošto je sasvim jasno da je film suštinski pravljen za izvoz pod naslovom CHILDREN OF GLORY, tako ću ga i nazivati u daljem tekstu.
U zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije, poznat je trend pravljenja antikomunističkih filmova u socrealističkom maniru. Praktično, posle propartizanskih partiozanskih filmova u Hrvatskoj su recimo počeli da nastaju antipartizanski patizanski filmovi. Pošto Mađarska nije imala iskustva sa spektaklom titoističkog tiopa, sasvim je jasno kako je kod njih ovakva forma kao CHILDREN OF GLORY uopšte mogla da prođe u današnje vreme.
S jedne strane imamo apsolutno pojednostavljenu i infantilizovanu situaciju između zlih Sovjeta, njihovih mađarskih marioneta s jedne i mladih mađarskih patriota s druge strane. Među patriotama se izdvaja zaljubljeni par mladog vaterpoliste, koji je nezamenjiv u mađarskoj reprezentaciji i njegove simpatije, mlade i borbene studentkinje. Ovaj alfa mužjak i ova lepa & pametna žena se spajajau što i simbolizuje veliko ujedinjenje Mađara u izbacivanju Sovjeta iz zemlje. Rastrzan između odlaska na Olimpijadu kao višegodišnjeg sna i samostalne Mađarske kao stogodišnjeg sna, mladi vaterposlista bira Mađarsku, i tek kada su stvari naizgled rešene, on odlučuje da se vrati u Bazen.
Međutim, kako vaterpolisti odlaze na Olimpijadu tako i Sovjeti ulaze u Mađarsku a dramatične scene kod kuće prikazane su u paralelnoj montaži u kojoj mađarski vaterpolisti pobeđuju favorizovane Sovjete dok kod kuće narod strada.
Krsztine Goda je učila režiju u Britaniji i ona sasvim dobro vlada spektaklom koji je potreban u masovkama a oko borilačkih scena je pomagao stari Vajnin saigrač Vic Armstrong. U tom smislu CHILDREN OF GLORY nudi prilično straightforward ugođaj partizanskog filma snimljenog 2006. godine.
Međutim, taj mindset propagandnog filma opterećenog naivnim prikazom ideala čini da CHILDREN OF GLORY odaje utisak začuđujuće zastarelog filma. Arhaizirana melodrama ponekad može da bude vrlo funkcionalna i komunikativna, setimo se uostalom TITANICa, ali problem je u tome što ne samo da je politika, odnoso pristup politici u ovom filmu arhaičan, nego se nesumnjivo oseća i da se prste upleli povratnici u Mađarsku.
U pozitivnom smislu, svakako je njihov uticaj doprineo da film bude visokobudžetni i da insistira na spektaklu. U scenarističkom smislu, jasno je da je priča konstruisana u holivudskom maniru, ne samo na nivou strukture već i na planu značenja, a naročito ako se ima u vidu političko i emotivno akcentovanje sportskog događaja što je karakteristično za holivudski high concept film kojim su se i Vajna i Eszterhas primarno bavili dok su bili aktuelni.
U tom smislu, CHILDREN OF GLORY bi se mogao smatrati jednim plitkim neautentičnim filmom koji jako podseća na projekte koje smo mi takođe imali a radili su ih ljudi koji su se vraćali u zemlju iz Amerike, tipa Dan Tanine produkcije SUTON i TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE ili Antonijevićev SAVIOR. Ipak, razlika je u tome što su Vajna i Eszterhas svoj know how uložili u film koji je banalan, arhaična, bezvredan ali neuračunljivo gledljiv.
Iza svih ovih naslaga problema, CHILDREN OF GLORY je zaista izuzetno pitak film, i ja sam uprkos svim ovim nedostacima, uspeo da ga sa uživanjem privedem kraju. Iako je sasvim očigledno da Vajna nije uspeo da proizvede upečatljivu fresku o jednom istorijskom periodu, snimio je film koji sigurno ima perspektivu na televizijama širom sveta i na nekom low key nivou će širiti ideju koju su autori zastupali.
* * 1/2 / * * * *
Ovaj film je vrlo zanimljiv pošto je reč o klasičnom propagandnom filmu kakvi su kod nas snimani tokom šezdesetih i sedamdesetih, naivnom pravljenju istorijske freske od događaja iz 1956. godine. Pošto je sasvim jasno da je film suštinski pravljen za izvoz pod naslovom CHILDREN OF GLORY, tako ću ga i nazivati u daljem tekstu.
U zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije, poznat je trend pravljenja antikomunističkih filmova u socrealističkom maniru. Praktično, posle propartizanskih partiozanskih filmova u Hrvatskoj su recimo počeli da nastaju antipartizanski patizanski filmovi. Pošto Mađarska nije imala iskustva sa spektaklom titoističkog tiopa, sasvim je jasno kako je kod njih ovakva forma kao CHILDREN OF GLORY uopšte mogla da prođe u današnje vreme.
S jedne strane imamo apsolutno pojednostavljenu i infantilizovanu situaciju između zlih Sovjeta, njihovih mađarskih marioneta s jedne i mladih mađarskih patriota s druge strane. Među patriotama se izdvaja zaljubljeni par mladog vaterpoliste, koji je nezamenjiv u mađarskoj reprezentaciji i njegove simpatije, mlade i borbene studentkinje. Ovaj alfa mužjak i ova lepa & pametna žena se spajajau što i simbolizuje veliko ujedinjenje Mađara u izbacivanju Sovjeta iz zemlje. Rastrzan između odlaska na Olimpijadu kao višegodišnjeg sna i samostalne Mađarske kao stogodišnjeg sna, mladi vaterposlista bira Mađarsku, i tek kada su stvari naizgled rešene, on odlučuje da se vrati u Bazen.
Međutim, kako vaterpolisti odlaze na Olimpijadu tako i Sovjeti ulaze u Mađarsku a dramatične scene kod kuće prikazane su u paralelnoj montaži u kojoj mađarski vaterpolisti pobeđuju favorizovane Sovjete dok kod kuće narod strada.
Krsztine Goda je učila režiju u Britaniji i ona sasvim dobro vlada spektaklom koji je potreban u masovkama a oko borilačkih scena je pomagao stari Vajnin saigrač Vic Armstrong. U tom smislu CHILDREN OF GLORY nudi prilično straightforward ugođaj partizanskog filma snimljenog 2006. godine.
Međutim, taj mindset propagandnog filma opterećenog naivnim prikazom ideala čini da CHILDREN OF GLORY odaje utisak začuđujuće zastarelog filma. Arhaizirana melodrama ponekad može da bude vrlo funkcionalna i komunikativna, setimo se uostalom TITANICa, ali problem je u tome što ne samo da je politika, odnoso pristup politici u ovom filmu arhaičan, nego se nesumnjivo oseća i da se prste upleli povratnici u Mađarsku.
U pozitivnom smislu, svakako je njihov uticaj doprineo da film bude visokobudžetni i da insistira na spektaklu. U scenarističkom smislu, jasno je da je priča konstruisana u holivudskom maniru, ne samo na nivou strukture već i na planu značenja, a naročito ako se ima u vidu političko i emotivno akcentovanje sportskog događaja što je karakteristično za holivudski high concept film kojim su se i Vajna i Eszterhas primarno bavili dok su bili aktuelni.
U tom smislu, CHILDREN OF GLORY bi se mogao smatrati jednim plitkim neautentičnim filmom koji jako podseća na projekte koje smo mi takođe imali a radili su ih ljudi koji su se vraćali u zemlju iz Amerike, tipa Dan Tanine produkcije SUTON i TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE ili Antonijevićev SAVIOR. Ipak, razlika je u tome što su Vajna i Eszterhas svoj know how uložili u film koji je banalan, arhaična, bezvredan ali neuračunljivo gledljiv.
Iza svih ovih naslaga problema, CHILDREN OF GLORY je zaista izuzetno pitak film, i ja sam uprkos svim ovim nedostacima, uspeo da ga sa uživanjem privedem kraju. Iako je sasvim očigledno da Vajna nije uspeo da proizvede upečatljivu fresku o jednom istorijskom periodu, snimio je film koji sigurno ima perspektivu na televizijama širom sveta i na nekom low key nivou će širiti ideju koju su autori zastupali.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment