WHITE STAR

WHITE STAR Rolanda Klicka nije njegov prvi pokušaj da snimi euroamerikanu, ali je ovaj manje uspešan.

WHITE STAR je snimljen u fazi kada je Dennis Hopper ozbiljno nabijen na bjelovar i na sve to igra erodiralog rokenrol impresarija koji pokušava u Berlinu da od klavijaturiste new wave benda napravi ozbiljnu pop zvezdu koja će proizaći iz punka.

Terrance Robay igra mladog muzičara i ima tu harizmu mladog ukletog talenta. I zbilja, samo deset godina kasnije umro je od AIDSa. U glumu je ušao kao član kratkovekog new wave benda Vivabeat kojima je karijeru započeo Peter Gabriel jer je dao njihove snimke svojoj izdavačkoj kući. Hemija između Hoppera i Robaya nije snažna ali postoji, međutim generalno kad je Hopper u kadru to je mahom samoupravljanje.

Robay je daleko od ikone u bilo kom smislu jer je tada otprilike njegova ozbiljna muzička karijera bila gotova i znalo se ko je on. U tom pogledu, sve što danas čitamo kao meta nivo u pogledu toga da je on muzičar i tad je svima bila jasna, i on i Hopper su bili već definisani u svom širem kulturnom okviru.

U tom pogledu, teško je zamisliti da je Klick intenzivnije imao Vivabeat na umu kada je profilisao Robaya kao junaka. S druge strane, on jeste bio aktivan u bendu koji jeste imao nekakav status, ploče i nastupe i to prosto ne treba zanemariti.

S druge strane, Hopper kao kontrakulturna ikona, trebalo je da donese puno i doneo je, no ostaje pitanje koliko je tog uloženog znoja (pun intended jer ovo je Hopperova znojava BLUE VELVET faza) zaista dalo rezultat.

Jedan od razloga leži i u samom Klicku. U pogledu priče on je ovde dosta komotan i deluje da snimanje s Hopperom nije bilo jednostavno. Otud film ima jednu simplifikovanu postavku unutar koje nema mnogo dinamike - Hopper igra menadžera koji pošto-poto želi da izgura novog štićenika do statusa zvezde ali u jednom trenutku razne agresivne medijske akcije, ujdurme i podmetačine postaju bitnije od muzike.

I onda zbunjeni i pasivni pulen i njegov zaštitnik formiraju gubitničku kombinaciju koja rezultira tragedijom za obojicu, moralnom za pevača a ljudskom i poslovnom za menadžera.

Roland Klick je dobro zamislio ovaj film i pre svega odlično je izabrao Berlin kao uverljiv backdrop za ovu priču o dva Amerikanca u pokušaju da naprave karijeru jer takav Berlin jeste postojao. Međutim, nije u dovoljnoj meri razvio priču, nije se bavio zapletom i unutrašnjom dinamikom dešavanja i dobio je film koji je dobro zamišljen ali veoma klimavo sproveden do kraja.

Klick je u realizaciji visceralan kao inače, ali ipak sa malo manje svežine, i sa energijom koja nije konzistentna. Na kraju, ovaj film ima sve atribute kultnog ostvarenja ali uprkos tome što je nezaobilazno štivo iz više razloga, on ipak nije dobar.

* * / * * * *