VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE

U počecima literarnog SFa na ovim prostorima, pisce je zanimao svemir, potom su nastajale spejs opere, roto-romani ali i regularne edicije gde je jugoslovenski SF ličio na strani i govorio o strancima.

Dao nam je barem jednog istinski velikog pisca, Predraga Raosa, i nijednu ekranizaciju jer se naš SF film u tom periodu ili obraćao deci ili se relativno internacionalistički bavio ideologijom. Ili oba u isto vreme. Kao što su čuveni pisci mejnstrima poput Borislava Pekića gostovali u SFu tako su i veliki reditelji poput Krsta Papića, Dušana Vukotića i Veljka Bulajića čačnuli SF  ali opet se knjiga tu svela na jedno slovo - nesporan klasik ostaju GOSTI IZ GALAKSIJE Dušana Vukotića a ovo drugo pomalo.

S raspadom Jugoslavije dolazi do jednog zanimljivog razvoja u srpskom SFu gde on otkriva autohtonost u bavljenju Srbijom, sadašnjom, drevnom i budućom i barem jednog velikog pisca Dragana R. Filipovića i nekoliko sjajnih knjiga od kojih bi za ovu priliku izdvojio HRIMA RATNIKA, na primer. Ta generacija dala je možda i - neskromno ću reći - najznačajniju ekranizaciju pisaca žanra kod nas, film EDERLEZI RISING ali isto tako i još jedan briljantan film sa stripskim osnovom EDIT I JA Alekse Gajića.

Danas je situacija obrnuta, SF je postao deo folklora, generacije odrasle na SFu su već omatoreli nosioci mejnstrima i ima ga dosta. Ako postoji trend, to je da se autori bave raspadom SFRJ i fantaziranjem o njoj gde SF ne čine samo novumi koji se javljaju u narativu već i slika te Kardeljeve Atlantide koja je prikazana i fantazirana mnogo boljom nego što jeste.

Primer takve inkluzije iz mejnstrima jeste recimo roman Marka Vidojkovića kog je preradio Srđan Dragojević pod naslovom CRVENI i novi film Predraga Ličine VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE.

Iako formalno VIRUS PATOLOŠKE DOBROTE jeste SF komedija, ovaj film je SF u jednom muzejskom smislu. U njemu se novumi pojavljuju utoliko što ne postoje u realnosti ali nijedan nama zapravo nije nov i to je autorova namera, on ovde katalogizuje opšta mesta SFa kako bi pokazao žanrovsku pismenost, tipa sam čin putivanja kroz vreme je iz TERMINATORa, priča o junaku koji dolazi da utiče na sudbinu majke koja treba da rodi mesiju ili uništitelja je takođe odatle a uticaj junaka na vlastito začeće je iz BACK TO THE FUTURE. Ličina naročito insistira na detaljima koji evociraju TWELVE MONKEYS preko karipske turističke odeće koju obuče junak, sumnje da je lud, i virusa koji će uništiti Zemlju u budućnosti i možda je Gilliam tu i najviše istaknut a najmanje primećen.

Međutim, ovaj film nije SF, ovo je egzistencijalistička drama u kojoj novum vremeplova služi da se uspostavi okolnost za jednu kamernu polemičku dramu zatvorene situacije koja se bavi egzistencijalističkim pitanjima kroz već pripremljene forme ostalgične komedije, šovinističke farse i kulturalnog šoka.

I u tome zapravo vidim i osnovni subverzivni potencijal ovog filma.

Naime, kada je prikazan u Sarajevu on je podišao sarajevskoj temeljnoj laži da su tamošnji muslimani nekakvi partizani i Jugosloveni iako istorija govori potpuno suprotno i kako je ovo neka jugonostalgična zajebancija sa šovinistima i raspadom jedne lepe zemlje itd.

Međutim, onaj ko je tako shvatio film, nije ga razumeo. Jugoslavija u koju se vraća putnik kroz vreme je jedno sivo mesto, sivih ljudi koji žive u jednom disfunkcionalnom sistemu i kada on otkrije junakinji da te zemlje više neće biti, ona se zapravo nimalo ne iznenadi. Publika je kondicionirana da se smeje jer junakinja ne zna nešto što mi znamo ali ako samo malo pažljivije pogledamo shvatićemo da nju istinski nijedan element propasti Jugoslavije ne iznenađuje previše.

Osnovna drama postaje ona o staroj prvorotki koji saznaje da će dobiti dete u četrdesetoj ali da ne sme da ga rodi jer će ono uništiti svet. I u toj priči o narodu koji izumire a i oni koji su tu su višak i potencijalna opasnost, Ličina zapravo istražuje osnovnu temu, potomstva, degeneracije i toga gde je granica gde roditelj može poželeti da ukine svoje dete.

Ima nečeg pomalo poetično pravednog u tome što zapravo kritika iscrpljujući se u razumevanju viceva o tome "ko je prvi počeo" i mereći ko je od nacija bivše Jugoslavije prikazan kao esencijalno najkrivlji (tačan odgovor je kao i uvek, Srbi) uopšte nije zapazila ono što zapravo niko nije prepoznao svih ovih godina a to je da svi zajedno izumiremo dok se bavimo sporednim aspektima naših nacionalnih sudbina.

Stoga, Ličinin film je u stvari jedna prilično ozbiljna priča o majci koja treba da ubije svoje dete da bi spasila svet čijoj se propasti ne čudi previše, spakovana u šareni papir pseudo-SFa i pseudo-komedije, gde oba elementa funkcionišu vrlo uspešno i čine oporu stvar pitkom.

Naravno, moja teorija o tome šta je u ovoj piluli aktivna supstanca a šta sporedna možda jeste radikalna i možda odudara od namera ekipe, ali to ne znači da nije tačna.

Hristina Popović kao majka je sjajna, kao Zagrepčanka i ne baš, ali to realno nije ni bitno, Nepalci koji već rade triple D poslove kod nas (dirty, dangerous, demeaning) već idu na Tompsonove koncerte i uskoro kreću i u bioskope s tim što je tu dilema - ako je Tompson dirty da li je gledanje domicilnog filma demeaning - i njima tričarije kao akcenat nisu bitne. Đuričko je svoj na svome kao Beograđanin za sva vremena a ostatak podele uživa u svojim epizodama, pre svih Rade Šerbedžija u ulozi Slobodana (Prosperovog) Novaka za kog je teško ne pomisliti da je istorijska ličnost istoimenog pisca.

Ako je Nikola Đuričko dobio da ima dramsku funkciju Michaela Biehna iz TERMINATORa ali da ima sposobnosti Michael J. Foxa iz BACK TO THE FUTURE onda Gordan Kičić kao antogonista jeste Brad Pitt iz TWELVE MONKEYS, naravno u miljeu regionalne komedije.

Ličina je snimio film koji će svakome pružiti nešto, sredovečnoj liberalno-levoj publici komediju na temu ko je prvi počeo, filmofilima lov na Easter Eggove iz filmova i knjiga o putovanju kroz vreme, a pažljivim gledaocima priču o izumiranju koje smo izabrali strahujući da nam se nešto ne desi.