THE END OF OAK STREET

JJ Abrams je snimio jedan od najboljih throwbackova na Amblin u filmu SUPER 8. I sada se, petnaestak godine kasnije, u trenutku kada mu odavno ništa što radi nije zaživelo, i kada njegovi projekti ne dolaze pred publiku kao enigmatična senzacija, pravi to isto kao producent filma THE END OF OAK STREET u režiji Davida Roberta Mitchella.

David Robert Mitchell ovde spram Abramsa ima ulogu koju je Tobe Hooper imao u odnosu na Spielberga kad su pravili POLTERGEIST. Naime, Abrams je u SUPER 8 postavio standard kako se amblinari u današnje vreme, i to u punom gasu i punom ubeđenju, dakle sa sve rekonstrukcijom epohe u kojoj su stvarali Spielberg i njegovi učenici, sa preuzimanjem tema i imaginarija. I u THE END OF OAK STREET to sada Mitchell radi na način u kom doduše nemam previše sumnji da je Abrams uzeo stvar u svoje ruke i režirao umesto njega, jer Mitchell je za razliku od Hoopera zanatski vrlo obavešten reditelj i mogao bi da ovo snimi i sam. Ali, u Abramsovoj spielbergovskoj fazi, nema sumnje da THE END OF OAK STREET ima poziciju POLTERGEISTa.

U ovoj priči koju je Mitchell sam i napisao, do izražaja dolazi njegova sklonost ka raspojasanim žanrovskim narativima u kojima kroz evokaciju epohe delom evocira i njihove potencijale i efekte. Kao što je u IT FOLLOWS bilo jako puno atmosfere osamdesetih jer je želeo da postigne efekat nekih horora osamdesetih, tako je i ovde priča potpuno uvedena u amblinovski imaginarij, smeštena u njegovu kanonsku epohu, pa je na kraju čak i prepisala jedan od njegovih kanonskih zapleta.

Činjenica da ovde imamo susret savremenih ljudi sa dinosaurusima naravno evocira uspomenu na JURASSIC PARK, film s kojim je Speilberg iznova ispisao istoriju blokbastera. Ako je sa JAWSom omogućio da suštinski B-film postigne A+ rezultat, onda je sa JURASSIC PARKom stvari gurnuo u smeru da ti isti B-narativi sada moraju da se rade u A+ produkciji i tehničkoj izvedbi, a za taj prelaz iskoristio je arhetipsku priču o susretu čoveka i praistorijskih bića koja bude arhajske strahove.

Mitchellov posao ovde nije bio da ispisuje nove stranice istorije blokbastera niti je on to uradio, ali je napravio zapravo jedno ukrštanje POLTERGEISTa i JURASSIC PARKa, u maniru klasične spielbergiane.

Dakle, u centru priče je porodica koja se nalazi u stanju raspadanja. Svi su svesni da brak roditelja više "ne ide" i da su deca "porasla" ali nedovoljno da to prežive bez trauma. Dok se brak još nekako drži jer junaci nisu spremni da i zvanično okončaju davno izgubljenu bitku, u njihovom predgrađu se otvara wormhole i u sadašnjost ulazi jedna praistorijska šuma sa opasnim praistorijskim bićima.

Dakle, to je jedna par excellence spielbergovska postavka porodičnih odnosa, kuća na mestu neobičnih pojava je na liniji baš POLTERGEISTa, ulazak dinosaurusa u sadašnjost je JURASSIC PARK (iako je ovo u dijegezi kanonska Amblin sadašnjost - dakle početak osamdesetih) i mustre su tu.

No, to što su mustre tu i što smo ovo već gledali i sve ovo znamo ne znači da je to lako napraviti i Mitchell se tu pokazuje kao majstor.

Abrams svakako ni sa cloutom koji se kruni ali ga ima, ne bi ovo mogao da napravi bez Mikea De Luce i Pam Abdy koji su u Warner doneli tu podršku autorskom koje u drugim studijima nema. I uprkos tome što je ovo film u kom praktično nema ničeg novog, način na koji je on takav je vrlo autorski i vrlo bezobrazan.

Način na koji Mitchella apsolutno zabole da bilo šta od svoje outrageous spielbergiane brani je apsolutno autorski i apsolutno neindustrijski. Ovo je film koji nije A+ produkcija ali je po podeli, po odnosu po materijalu i finansijsi ali i kadrovski, u umetničkom pogledu, ispraćen. Pušten na kraju leta koje obično donosi manje ambiciozne, manje uspele ili transgresivne blokbastera, savršeno se uklapa u ovu poslednju kategoriju.

Mitchellu prija kada radi u jednom jako utemeljenom kanonu. Za razliku od prethodna dva vrlo zanimljiva ali ne sasvim zaokružena igrenjaka, ovde je sve vreme jasno o čemu se radi, odnosi su dobro postavljeni, dileme i porodična dinamika deluju uverljivo i životno. Premisa i njene konsekvence su izvedeni bezobrazno, bez preteranih pokušaja da nam se pravdaju i to je transgresivno u ovom filmu, jer Mitchell ispravno shvata da je najvrednija stvar koju može da postigne priča o porodici amplifikovana creature feaureom a ne obrnuto.

Imajući sve to u vidu, OAK STREET fukcioniše kao izrazito uspešan creature feature. Dinosaurusi su nama i dalje usađeni u DNK kao i razni drugi gmizavci i oni uvek funkcionišu kao pretnja u hororu ili suspenseru, ali ovde baš igraju jako dobro, imaju personalnost koju omogućuju savemeni efekti i u tom pogledu ispunjavaju još jedan bitan argument visoke spielbergiane.

Mitchellova rekonstrukcija epohe je fetišisitička ali ipak na kraju ona deluje takođe životno. On je reditelj u čijim radovima i dalje moderne tehnologije namerno nemaju veliku funkciju tako da se on u ovome jako dobro snalazi.

Mitchell se radeći ovaj film nije prodao. Naprotiv, našao je ambijent u kom je ono što je kod njega šašavo zapravo dobro kanalisano, ispravno konkretizovano i data mu je prilika da sa vrhunskim glumcima radi ozbiljne stvari.

Anne Hathaway je odavno poznata kao radoznala prema transgresivnim žanrovskim stvarima, uostalom iznenadila nas je svojevremeno snimivši niotkuda Vigalondov COLLOSAL, takođe jedan kaiju film što je srodno ovim dinosaurusima, i ona ovde briljira kao i Ewan McGregor. Oni su izvanredan tim kao bračni par kog vremenski paradoks pomiri i iznova ih uvede u ljubav.

THE END OF OAK STREET je film u kom ima dosta toga što nismo videli i što je sveže ali je ruku na srce to skriveno pomalo, pa ne čudi da je recepcija filma bila mnogo više u smeru nekakvog prepoznavanja šta je ono što smo u njemu videli i što u njemu znamo.

Naravno, govoreći o ovom filmu ni ja nisam pobegao od toga, ali nije poenta u tome šta je u njemu već viđeno već šta je u njemu uspelo da dostigne ugođaj gledanja koji smo imali prvi put. E, to je ono što ga izdvaja.

Drugo, izdvaja ga taj bezobrazluk, ta sposobnost apstraktnog razmišljanja gde se premisa "ne pravda", ne komplikuje se njeno objašnjavanje, a opet ne tone ni u proizvoljnost, i tu nam Mitchell pokazuje da jako dobro zna šta smo mi već videli, i šta treba a šta ne treba da vidimo ponovo.

Retko se susreće ovakav spoj autorskog i veoma studio projekta, i na neki način ovaj film i jeste spram Amblina - a prvi je takav - kao nekakav pomalo provokativan underground rad, samo spakovan i za mejnstrim gledanje.

Otud se SUPER 8 i OAK STREET ne mogu porediti, jer SUPER 8 ipak jeste iver koja je pala jako blizu klade odmah a OAK STREET je iver koja je mnogo preletela da bi pala takođe tu negde gde treba.

* * * 1/2 / * * * *