Pogledao sam SNOWDEN Olivera Stonea, film u kome je reagovao na politički događaj verovatno i brže negio u slučaju Dubye, ali je reakcija bila zrelija i apsolutno na nivou i u ravni onoga što se očekuje od ovog reditelja i aktiviste. Stoneov W. bio je koncipiran kao satira o američkom predsedniku koji je zasluživao prezir i na autentičan način ostvario razumevanje sa najretrogradnijim slojevima stanovništva. SNOWDEN je s druge strane, SCARFACE našeg vremena, priča o mladom i vrlo bistrom konzervativcu koji se nije držao postulata iz De Palminog filma "Don't get high on your own supply" i previše je poverovao u američke vrednosti, da bi se na kraju ispostavilo da su one samo smokvin list za ispunjavanje američkih potreba, čak ne ni američkih interesa.
Snowden je zapravo otkrio da Amerika ratuje svuda po svetu boreći se za slobodu i prosperitet, a da je pritom kao nusefekat te borbe ukinula sve to svojim građanima. Snaga njegove priče nije samo u tome što je dao dokaze za nešto što su svi naslućivali ali je delovalo kao da je u domenu teorije zavere već i zato što je on sam bio dovoljno slab da podlegne mogućnostima koje mu je neograničeni pristup informacijama dugovao.
SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. Retki su reditelji koji s godinama postaju bolji, ali oni najveći uspevaju da s godinama ostanu isti, i rekao bih da je u SNOWDENu, Stone postigao upravo tu, sa punim angažmanom i lucidnošću, u formi igranog filma, ispričao je priču o gorućem pitanju. Dok je W. pokušao da bude to isto ali je suštinska bizarnost celog slučaja naterala i samog Stonea da svemu tome priče maltene kao komediji apsurda i da neke likove tretira kartikaturalno, ovde iznova prepoznaje "ozbiljnu" priču unutar nečega što takođe u sebi nosi mnogo predispozicija za satiru proisteklu iz nemoći.
Za razliku od vremena kada je snimao JFK i NIXON, i kada su major studiji ne samo stajali iza tih remek-dela već i bili spremni da naprave gubitak kako bi ih dobili, SNOWDEN je rađen kao nezavisni film, ali Stone se u toj formi odlično snalazi. Na neki način, većina velikih reditelja njegove generacije i pravi najbolje filmove upravo u takvim uslovima. Recimo, Zemeckis je prošle godine snimio THE WALK, film sa kojim SNOWDEN ima nekoliko sličnosti. Ne samo da je reč o biografskim pričama, i da imaju istog glavnog glumca već je u oba slučaja reč o igraim verzijama životnih priča koje su dokumentaristima donele oskara.
Ipak, Poetrasova je junak Stoneovog filma, i on obuhvata i sam nastanak CITIZENFOURa u svoj narativ, a oslanja se i na izvanrednu knjigu Lukea Hardinga, Guardianovog novinara koji je učestvovao u Greenwaldovoj ekspediciji. Dok je THE WALK namerno stilizovao svoju priču u stilu sa Petitovim showmanshipom, i SNOWDEN u izvesnoj meri oblikuje Edovu priču u skladu sa njegovim imaginarijumom. Ed je geek koji se našao u životnom tehnotileru, sa svojom devojom koja je igračica uz šipku, što je par koraka dalje od neke anime, a njegova omiljena je GHOST IN THE SHELL.
SNOWDEN ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici.
Struktura bazirana na retrospekcijama koju su postavili Stone i Kieran Fitzgerald funkcioniše dobro i ne deluje previše mehanički što je moja česta primedba u ovakvim narativima.
Ovo je prva Stoneova saradnja sa Anthony Dod Mantleom. Od kada ne radi sa Robertom Richardsonom, Stone menja DPjeve i Dod Mantle možda ima reputaciju DPa koji je preporodio Danny Boylea i Rona Howarda, ali je primer pitomosti u odnosu na pizdarije koje su pravili Stone i Richardson. Ipak, u nekoliko navrata, Stone mu priređuje vatreno krštenje u nekoliko visokoestetizovanih scena. Ukupno uzev, SNOWDEN spada u Stoneove "mirnije" filmove kad je reč o broju pozicija kamere i intervencija u koloru, ali ne znači da ih nema.
SNOWDEN je nastao u nezavisnoj produkciji, uz dosta teškoća u finansiranju ali Stone uspeva da napravi film koji u svakom aspektu ima major kvalitet. U metafilmskom pogledu, nudi par zanimljivih detalja koji mu nisu svojstveni - za početak govori o nastanku CITIZENFOURa a potom ima i scenu razgovora putem videolinka u kojoj aludira na vizuelni žargon ekranizacija Orwellove 1984. Ti detalji podvlače Stoneovu vitalnost i razigranost.
U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.
* * * 1/2 / * * * *
Snowden je zapravo otkrio da Amerika ratuje svuda po svetu boreći se za slobodu i prosperitet, a da je pritom kao nusefekat te borbe ukinula sve to svojim građanima. Snaga njegove priče nije samo u tome što je dao dokaze za nešto što su svi naslućivali ali je delovalo kao da je u domenu teorije zavere već i zato što je on sam bio dovoljno slab da podlegne mogućnostima koje mu je neograničeni pristup informacijama dugovao.
SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. Retki su reditelji koji s godinama postaju bolji, ali oni najveći uspevaju da s godinama ostanu isti, i rekao bih da je u SNOWDENu, Stone postigao upravo tu, sa punim angažmanom i lucidnošću, u formi igranog filma, ispričao je priču o gorućem pitanju. Dok je W. pokušao da bude to isto ali je suštinska bizarnost celog slučaja naterala i samog Stonea da svemu tome priče maltene kao komediji apsurda i da neke likove tretira kartikaturalno, ovde iznova prepoznaje "ozbiljnu" priču unutar nečega što takođe u sebi nosi mnogo predispozicija za satiru proisteklu iz nemoći.
Za razliku od vremena kada je snimao JFK i NIXON, i kada su major studiji ne samo stajali iza tih remek-dela već i bili spremni da naprave gubitak kako bi ih dobili, SNOWDEN je rađen kao nezavisni film, ali Stone se u toj formi odlično snalazi. Na neki način, većina velikih reditelja njegove generacije i pravi najbolje filmove upravo u takvim uslovima. Recimo, Zemeckis je prošle godine snimio THE WALK, film sa kojim SNOWDEN ima nekoliko sličnosti. Ne samo da je reč o biografskim pričama, i da imaju istog glavnog glumca već je u oba slučaja reč o igraim verzijama životnih priča koje su dokumentaristima donele oskara.
Ipak, Poetrasova je junak Stoneovog filma, i on obuhvata i sam nastanak CITIZENFOURa u svoj narativ, a oslanja se i na izvanrednu knjigu Lukea Hardinga, Guardianovog novinara koji je učestvovao u Greenwaldovoj ekspediciji. Dok je THE WALK namerno stilizovao svoju priču u stilu sa Petitovim showmanshipom, i SNOWDEN u izvesnoj meri oblikuje Edovu priču u skladu sa njegovim imaginarijumom. Ed je geek koji se našao u životnom tehnotileru, sa svojom devojom koja je igračica uz šipku, što je par koraka dalje od neke anime, a njegova omiljena je GHOST IN THE SHELL.
SNOWDEN ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici.
Struktura bazirana na retrospekcijama koju su postavili Stone i Kieran Fitzgerald funkcioniše dobro i ne deluje previše mehanički što je moja česta primedba u ovakvim narativima.
Ovo je prva Stoneova saradnja sa Anthony Dod Mantleom. Od kada ne radi sa Robertom Richardsonom, Stone menja DPjeve i Dod Mantle možda ima reputaciju DPa koji je preporodio Danny Boylea i Rona Howarda, ali je primer pitomosti u odnosu na pizdarije koje su pravili Stone i Richardson. Ipak, u nekoliko navrata, Stone mu priređuje vatreno krštenje u nekoliko visokoestetizovanih scena. Ukupno uzev, SNOWDEN spada u Stoneove "mirnije" filmove kad je reč o broju pozicija kamere i intervencija u koloru, ali ne znači da ih nema.
SNOWDEN je nastao u nezavisnoj produkciji, uz dosta teškoća u finansiranju ali Stone uspeva da napravi film koji u svakom aspektu ima major kvalitet. U metafilmskom pogledu, nudi par zanimljivih detalja koji mu nisu svojstveni - za početak govori o nastanku CITIZENFOURa a potom ima i scenu razgovora putem videolinka u kojoj aludira na vizuelni žargon ekranizacija Orwellove 1984. Ti detalji podvlače Stoneovu vitalnost i razigranost.
U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment