Pogledao sam TRAIN TO BUSAN Sang-ho Yeona. Reč je prvom igranom filmu dokazanog animatora koji u ovom ostvarenju pravi veliki zombi spektakl, pod uticajem naslova u rasponu od najočiglednijeg SNOWPIERCERa pa sve do BULLET TRAINa Shinye Satoa. Kritike koje porede TRAIN TO BUSAN sa SNOWPIERCERom ili mu ga čak pretpostavljaju, odmah treba odbaciti a njihove potpisnike staviti na spisak ljudi kojima se ne može verovati. Naime, TRAIN TO BUSAN jeste sličan po mnogo čemu SNOWPIERCERu ali prvo niti pretenduje da pored žanrovsog ugođaja pruži dublji društveni komentar, niti kretanje kroz klase voza poistovećuje sa socijalnom mobilnošću. Zombi filmovima je u svakoj iole smislenoj interpretasciji praktično inherentna politička dimenzija, pa je tako ima i ovde, ali sa znatno manjim zamahom i ambicijom. U zombi hororu svaki akt nosi nešto političko u sebi, i ako tako gledamo TRAIN TO BUSAN, ne govori ni nešto novo niti nešto pametno.
Kad je reč o žanrovskom ugođaju, opet se SNOWPIERCER i TRAIN TO BUSAN ne mogu porediti. Bongov film je hirurški precizan čak i kad je najhaotičniji. TRAIN TO BUSAN je s druge strane, energičan, populistički film u kome Sang-ho Yeon pokazuje da za njega u pogledu inscenacije potera, obračuna i kanibalizma nema tajni, ali na tasu efektnosti s jedne strane postavljena vešta realizacija a sa druge relativna limitiranost ideja koje Sang-ho Yeon plasira.
U njegovom filmu praktično ima samo jedan način kako se zombiji zaustavljaju, ima samo jedan način kako se izbegavaju, i on te dve žice dosta vešto svira dva sata. Ono u čemu je TRAIN TO BUSAN dosta solidan jeste pripovedanje kroz sliku, ali i kroz promene odnosa u akcionim prizorima. Sang-ho Yeon zaslužuje jedan od najvećih komplimenata koje reditelji trilera i akcije mogu zaslužiti a to je da se kroz obavezne žanrovske figure istinski ispoljavaju junaci.
Kad je reč o tretmanu zombija, ne treba verovati ni kritikama koje kažu da je ovo značajan korak unutar tog podžanra. Nije. Sve smo ovo već videli, možda ne u Koreji i ne ovako vešto. Ali ovo su nam dobro poznate stvari.
Južnokorejski film još uvek nosi tu egzotiku da stvori utisak čim produkuje nešto dobro da je to istovremeno i sveže i znakovito. Nije. Ali da, ovo jeste dobar film u kome nema puno toga novog, ali mu zbog toga ne fali puno.
* * * / * * * *
Kad je reč o žanrovskom ugođaju, opet se SNOWPIERCER i TRAIN TO BUSAN ne mogu porediti. Bongov film je hirurški precizan čak i kad je najhaotičniji. TRAIN TO BUSAN je s druge strane, energičan, populistički film u kome Sang-ho Yeon pokazuje da za njega u pogledu inscenacije potera, obračuna i kanibalizma nema tajni, ali na tasu efektnosti s jedne strane postavljena vešta realizacija a sa druge relativna limitiranost ideja koje Sang-ho Yeon plasira.
U njegovom filmu praktično ima samo jedan način kako se zombiji zaustavljaju, ima samo jedan način kako se izbegavaju, i on te dve žice dosta vešto svira dva sata. Ono u čemu je TRAIN TO BUSAN dosta solidan jeste pripovedanje kroz sliku, ali i kroz promene odnosa u akcionim prizorima. Sang-ho Yeon zaslužuje jedan od najvećih komplimenata koje reditelji trilera i akcije mogu zaslužiti a to je da se kroz obavezne žanrovske figure istinski ispoljavaju junaci.
Kad je reč o tretmanu zombija, ne treba verovati ni kritikama koje kažu da je ovo značajan korak unutar tog podžanra. Nije. Sve smo ovo već videli, možda ne u Koreji i ne ovako vešto. Ali ovo su nam dobro poznate stvari.
Južnokorejski film još uvek nosi tu egzotiku da stvori utisak čim produkuje nešto dobro da je to istovremeno i sveže i znakovito. Nije. Ali da, ovo jeste dobar film u kome nema puno toga novog, ali mu zbog toga ne fali puno.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment