Filmska kritika u globalnim okvirima pala je na niske grane kada je internet generalno smanjio tiraže novina i doveo do toga da ozbiljnu platu mogu da zarade samo malobrojni i najiskusniji kritičari. Tada su i holivudski “industrijski” listovi dozvolili upliv amatera i raznih entuzijasta koji su imali dovoljno privatnog novca da putuju po festivalima o svom ruvu i kruvu, a u zamenu za akreditaciju da isporučuju kritike. Ubrzo, to je dovelo do opšte erozije.
Jedan od primera te erozije je slučaj filma BAIKONUR Veita Helmera, film koji bi se mogao smatrati školskim primerom ne kusturičijanskog već zapravo Kusturičinog filma. BAIKONUR je film koji bih pre pustio kao primer Kustinog filma nego bilo koji njegov film jer je zapravo objedinio svojstva njegovog opusa i svih njegovih faza.
Ovde imamo sve, od ornamentalističkog pristupa, preko jednostavne porodične melodrame smeštene u zanimljive istorijske i socijalne okvire, pa sve do anarhičnog vizuelnog spektakla, razigravanja scenografije i opšteg produkcionog dizajna, tretiranja subalternih grupacija itd. Na neki način, BAIKONUR je obuhvatio jednostavnost DOLLY BELL, reinterpretaciju američkog žanra iz CRNE MAČKE, snažnu melodramsku dilemu ŽIVOT JE ČUDO, pa završno sa razvojem karaktera koji imamo u ZAVETU.
U vizuelnom pogledu, Helmer je za nijansu manje ekspresivan u kadriranju i pokretima kamere od Kusturice ali apsolutno je oslonjen na njegov imaginarijum, na njegove kontraste između modernog i arhaičnog, pomenuto razigravanje produkcionog dizajna, gotovo stripovsku stilizaciju likova.
Međutim, Variety i Screen Daily to nisu prepoznali. Kim Newman doduše u ScreenDailyju pominje Kusturicu ne bi li objasnio ko je Goran Bregović, kompozitor muzike za ovaj film, da perverzija bude još veća.
Ono što i sam Kusturica odavno ne pruža, dakle pružio je Helmer i ovo je izvanredno duhovit, atmosferičan film smešten u kazašku stepu oko Bajkonura u kojoj meštani žive od skupljanja otpada koji otpada sa raketa prilikom letova u svemir. Mladi entuzijasta za svemirske letove zadužen je da seljanima sračunava gde će padati otpaci. On se iz daljine zaljubljuje u mladu Francuskinju koja će kao svemirski turista uzleteti iz Bajkonura. Stvari se komplikuju kada ona prilikom povratka na Zemlju pada mimo kursa i završava u njegovom selu, sa amnezijom a meštani je zabunom proglašavaju za njegovu nevestu.
Dakle, već iz kratkog prepričvanja jasno je šta su Helmerovi svetonazori. Uostalom, tu je Nevesta lično.
Bregovićeva muzika kod Helmera igra nešto manju ulogu nego kod Kusturice. Ali zato Helmer ima tu prednost što je muspeo da snima film u samom Bajkonuru, u nekim od spektakularnih i retko viđenih sovjetskih postrojenja koja izgledaju impresivno. Iako je BAIKONUR romantična bajka, sasvim sigurno da uprkos tome nudi dosta toga zanimljivog ljubiteljima filmova o putovanjima u kosmos.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment