Pogledao sam DNEVNIK MAŠINOVOĐE Miloša Radovića, sam u Tuckwoodu, u petak uveče, dva dana posle svečane premijere. Nažalost, i nerado to kažem, ispunilo se jedno moje davnašnje predviđanje da ćemo skupo platiti produkcioni javašluk s početka dvehiljaditih. Tada je Radović snimio MALI SVET i PAD U RAJ. Ja imam soft spot za Radovića i skloniji sam da imam verovatno i više razumevanja za njega nego što je potrebno, ali to nisu bili filmovi koji su baš stvoprili želju za još nekim njegovim ostvarenjima. Ako tome dodamo čitavu hrpu filmova u kojima je Lazar Ristovski bio punktum filmske slike a koji se nisu mogli gledati, ne treba da čudi ovako slab odziv za DNEVNIK MAŠINOVOĐE.
A film je zapravo odličan. No, u to niko ne veruje. Od zaposlenih u bioskopu do ljubitelja i poznavalaca filma sa kojima sam kasnije razgovarao, niko mi nije verovao da je film dobar. A i kako bi? Sve predispozicije za fijasko su tu. Reditelj koji se nije dokazao ni onomad vraća se posle duge pauze. Lazar Ristovski ponovo u centru pažnje. Kako može biti dobro?
Ali, eto može. DNEVNIK MAŠINOVOĐE pre svega ima izuzetno duhovit crnohumorni scenario. Ovo nije komedija koja neprestano generiše smeh, ali uspeva da proizvede dosta dubok efekat vrlo često. Radović je jedan od najboljih naslednika Dušana Kovačeviča i ovde do sada na najbolji način interpretira njegov princip potpuno racionalne razrade iracionale premise. Sci elementi kovačevićevskog imaginarijuma su tu - rezignacija, samoubistvenost, alkohol, depresija, nemogućnost ljubavi i fini preliv lokalnog treša.
Ono što međutim smešta DNEVNIK MAŠINOVOĐE u jedan poseban kontekst unutar istorije jugoslovenskog filma jeste tema mašinovođa. Naime, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenskog filma, Živojin Pavlović bavio se železničarima i vozovima kroz čitav svoj opus. Pre njega oni su bili prikazivani kao vesnici progresa, a kod njega su imali ulogu radničke klase čiji surovi život pokazuje naličje socijalizma. Međutim, kod Radovića dobijaju potpuno novi ključ tumačenja. Oni rukuju zastarelim mašinama i njihov posao deluje kao neki opskurni stari zanat iako to zapravo nije. Umesto ideje progresa, oni se školuju kod majstora, stiču iskustvo kao šegrti, čak se i oslovljavaju sa majstore, a žive u ambijentima koji su toliko arhaični da deluju skoro kao propala zdanja nekih aristokrata. Stoga, kad glavni junak počne da ima priviđenja svoje stare ljubavi koju je pre skoro tri decenije zgazio voz, Radovićevi železničari dobijaju auru poovskih aristokrata koji su potonuli u dekadenciju a ne radnika na odgovornom i fizički tzahtevnom poslu koji je simbol progresa.
Dušan Joksimović je ponudio estetizovan pristup Radovićevom inače svedenom stilu režije. Postupak je pogledu kadriranja konzistentan, blago arhaičan, i sasvim sigurno da bi se lakše "oprostio" nekom reditelju koji je konzistentno ređao uspehe i bio prisutan. Međutim, Joksimovićeva fotografija čini da izgled filma suštinski bude savremen i da ne zaostaje, što je bio čest slučaj sa rediteljima starije generacije poput Gorana Markovića u prethodna dva igrana filma.
Relativno mlaka internacionalna recepcija filma nažalost pokazuje diskontinuitet relevantnog pristupa naših reditelja ovog profila na ozbiljnim festivalima, pa samim tim i vrlo slabo interesovanje za ovakav sadržaj. Kada se tome doda i evidentno slab odziv na našim blagajnama, kazna sa nepodobštine iz ranih dvehiljaditih je surova - dobar film koji nema nikakav odjek, izgubljen u šumi loših pokušaja koji su potrošili interesovanje publike i selektora.
* * * / * * * *
A film je zapravo odličan. No, u to niko ne veruje. Od zaposlenih u bioskopu do ljubitelja i poznavalaca filma sa kojima sam kasnije razgovarao, niko mi nije verovao da je film dobar. A i kako bi? Sve predispozicije za fijasko su tu. Reditelj koji se nije dokazao ni onomad vraća se posle duge pauze. Lazar Ristovski ponovo u centru pažnje. Kako može biti dobro?
Ali, eto može. DNEVNIK MAŠINOVOĐE pre svega ima izuzetno duhovit crnohumorni scenario. Ovo nije komedija koja neprestano generiše smeh, ali uspeva da proizvede dosta dubok efekat vrlo često. Radović je jedan od najboljih naslednika Dušana Kovačeviča i ovde do sada na najbolji način interpretira njegov princip potpuno racionalne razrade iracionale premise. Sci elementi kovačevićevskog imaginarijuma su tu - rezignacija, samoubistvenost, alkohol, depresija, nemogućnost ljubavi i fini preliv lokalnog treša.
Ono što međutim smešta DNEVNIK MAŠINOVOĐE u jedan poseban kontekst unutar istorije jugoslovenskog filma jeste tema mašinovođa. Naime, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenskog filma, Živojin Pavlović bavio se železničarima i vozovima kroz čitav svoj opus. Pre njega oni su bili prikazivani kao vesnici progresa, a kod njega su imali ulogu radničke klase čiji surovi život pokazuje naličje socijalizma. Međutim, kod Radovića dobijaju potpuno novi ključ tumačenja. Oni rukuju zastarelim mašinama i njihov posao deluje kao neki opskurni stari zanat iako to zapravo nije. Umesto ideje progresa, oni se školuju kod majstora, stiču iskustvo kao šegrti, čak se i oslovljavaju sa majstore, a žive u ambijentima koji su toliko arhaični da deluju skoro kao propala zdanja nekih aristokrata. Stoga, kad glavni junak počne da ima priviđenja svoje stare ljubavi koju je pre skoro tri decenije zgazio voz, Radovićevi železničari dobijaju auru poovskih aristokrata koji su potonuli u dekadenciju a ne radnika na odgovornom i fizički tzahtevnom poslu koji je simbol progresa.
Dušan Joksimović je ponudio estetizovan pristup Radovićevom inače svedenom stilu režije. Postupak je pogledu kadriranja konzistentan, blago arhaičan, i sasvim sigurno da bi se lakše "oprostio" nekom reditelju koji je konzistentno ređao uspehe i bio prisutan. Međutim, Joksimovićeva fotografija čini da izgled filma suštinski bude savremen i da ne zaostaje, što je bio čest slučaj sa rediteljima starije generacije poput Gorana Markovića u prethodna dva igrana filma.
Relativno mlaka internacionalna recepcija filma nažalost pokazuje diskontinuitet relevantnog pristupa naših reditelja ovog profila na ozbiljnim festivalima, pa samim tim i vrlo slabo interesovanje za ovakav sadržaj. Kada se tome doda i evidentno slab odziv na našim blagajnama, kazna sa nepodobštine iz ranih dvehiljaditih je surova - dobar film koji nema nikakav odjek, izgubljen u šumi loših pokušaja koji su potrošili interesovanje publike i selektora.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment