LIBERAMI

Pogledao sam LIBERAMI Francesce Di Giacomo. Ovaj film je osvojio nagradu u venecijanskoj selekciji Horizonti. Reč je o dokumentarcu “nove škole” o sveštenicima koji rade egzorcizme u Italiji. Glavni među njima je jedan stari sveštenik iz Palerma koji izgleda kao ostareli fratar Tuck.

Priča je vrlo zanimljiva, naime Vatikan podržava aktivnosti svojih sveštenika egzorcista i njihov broj raste. Međuti, Francesca Di Giacomo prikazuje njihove aktivnosti u formi sakupljenih materijala sa lica mesta, bez intervencija u pogledu naracije ili objašnjenja o čemu je zapravo reč.

Jednim delom se nazire da su “posednuti” ljudi psihički bolesnici, da su neki egzibicionisti, sociopate, ili da pate od nekih drugih oboljenja, ali u osnovi film ne pokušava da demistifikuje ove činove egzorcizma. Odnosno, čini se da se oni sami od sebe demistifikuju time što ih sveštenici povremeno vrše putem mobilnog telefona i sl.

Međutim, na kraju, ne samo da film postaje repetitivan u jednom trenutku već počinje da prikazuje prizore koji verovatno pacijentima ovih sveštenika mogu delovati savršeno ubedljivo kao “pravi egzorcizam”. Ako je namera autora bila da ostavi gledaoce u stanju upitanosti, da li su stvarno demoni zaposeli ljude ili ne, onda im upravo egzorcisti ne čine uslugu, jer filmovi o zaposednutosti igraju jako značajnu ulogu u ovom dokumentarcu.

Naime, ljudi koje dovode kod sveštenika se mnogo više ponašaju u skladu sa filmskim kanonom koji su uspostavili Blatty i Friedkin nego sveštenici. U određenom smislu, rekao bih da je zaposednutost atraktivnija “zaposednutima” nego egzorcistima. Stoga, možemo pretpostaviti i da su filmovi na njih snažnije uticali nego na sveštenike.

Film nam daje mogućnost da sami donesemo zaključke, što je lepo ali se plašim da mnogim ljudima i dalje može davati lažni utisak o mogućnosti rešavanja raznih problema. Ipak, atraktivnost materijala je nesporna i verujem da će svuda nailaziti na radoznalost jer u najboljim deonicama zaista liči na vrhunski igrani horor film. 

* * * / * * * *