PERSECUTED

Jedan od zanimljivijih fenomena u savremenom američkom filmu jesu naslovi koji se obraćaju vrlo konkretnim ciljnim grupama, bilo da su to LGBT osobe ili hrišćanska desnica. PERSECUTED je film koji se obraća hrišćanskoj desnici a po nivou realizacije ima u sebi to nešto pomalo “off” što ga paradoksalno čini vrlo bliskim LGBT kinematografiji. PERSECUTED za početak nije naročito dobar film, ali nije to osnovni razlog zašto deluje malo “off”.

Glavnu ulogu igra James Remar, izvrsni grubijan iz naših omiljenih filmova koji danas primarno igra epizode na velikom i malom ekranu. Za početak, ovde igra glavnu ulogu, što mu u principu nije ni strano ni nepoznato, ali u poslednje vreme nije baš často, a paradoksalno, reklo bi se da je PERSECUTED kudikamo čak i skuplji od filmova koji bi sada zvali Remara za glavnu ulogu. Međutim, ostatak podele, naročito epizodne uloge čine glumci koji su daleko ispod nekog proseka epizodista čak i za ovu vrstu produkcije. PERSECUTED u sebi ima niz produkcionih idiosinkratičnosti, za početak reč je o B-filmu sa izvesnom DTV sudbinom koji je sniman u Americi što je u startu dosta retko. Zatim, u glavnim ulogama ima kakva takva imena kao što su James Remar, Fred Dalton Thompson, Dean Stockwell i Bruce Davison, ali su oni kako rekoh okruženi ispodprosečnim epizodistima. Sve to svedoči o tome da je ovaj film ipak imao teškoće da okupi ekipu zbog svoje specifične agende.

Ffred Dalton Thompson je bio republikanski senator pa je donekle logično da mu ovako žestoko politizovana priča nije strana, iako je dosta odmaknuta od bilo kakvog političkog mejnstrima kome je on pripadao. James Remar je verovatno samo očajnik. Ipak, zanimljivo je da Bruce Davison, ikona američkog “liberalnog” filma iz sedamdesetih, igra negativca koji je takođe “liberal” ili što bi naš narod sočno rekao socijaldemokrata. Praktično u ovom marginalnom filmu koji opet pa privlači pažnju, Davison na neki način pravi aluziju na samog sebe.

Reditelj i scenarista Daniel Lusko pokušava da koncipira ovaj film kao parafrazu paranoia trilera sedamdesetih prilagođenu potreba svoje desničarske publike. Nažalost, film je prenaivan da bi profunckionisao kao triler. Sukob između born again propovednika koji je vodio život greha pre nego što je postao born again hrišćanin i senatora koji želi da donese neki antireligiozni zakon kako bi država još jače kontrolisala vernike (sic!) deluje krajnje neuverljivo, naročito kada po senatorovom naređenju Secret Service krene da smešta posrnulom ali ponovo uspravljenom junaku.

James Remar je glumac na čijem licu se očitava burna prošlost i on je relativno uverljiv kao pali grešnik koji je otkrio vrlinu ali okolnosti nameštaljke zbog kojih on postaje glavni junak naprosto ne mogu da se tako lako prihvate.

Mehanika trilera ostaje ipak nedostižna Luskou i PERSECUTED pada već na nivou tog dramskog osnova kroz koji treba da se plasira ideologija.

Pa ipak, ono što je zanimljivo jeste da osim osnovne paranoidne premise, a to je da će neko progoniti vernike po Amerci, i da iza svega stoji Vlada - po vertikali - u principu glavni junak ne samo da nema neke spiritualne momente koji ga inspirišu, niti su njegovi vernici prikazani kao ljudi koji bi mu pomogli. Štaviše, Luscov film ne nudi baš laskav prikaz junakovog najbližeg okruženja, naročito ljudi iz njegovog mega churcha koji su srebroljubivi i željni moći.

U pogledu prikaza megachurch vernika i tog miljea, možemo reći da je PERSECUTED propustio priliku da bude istinski politički nekorektan tako što bi ove ambijente naselio vrlim junacima. Pa ipak, atmosfera generalne antirelegijske pretnje ostaje osnovno obeležje filma, iako ne pokazuje način kako bi to junak mogao prevazići osim silom kojoj na kraju pribegava.

Paradokalsno, reklo bi se da na faith-tržištu bolje uspevaju filmovi bazirani na matricama melodrame i fokusirani na porodicu ali ovo žanrovsko krilo itekako opstaje. Možda više ne produkuju theatrical izdanja kao što je bio OMEGA CODE ali i dalje olasiraju svoje radove na DTV.

PERSECUTED je verovatno bio pokušaj da se ova tema plasira u mejsntrim, pa sam rezultat nije do kraja uspešan u prenošenju poruke, i to pre svega zato što akcentuje strahove a nedovoljno ističe vrlinu. 

* 1/2 / * * * *