Posle 16 godina reprizirao sam film WOLF koji sam gledao na VHSu u vreme premijere. Ovaj film Mike Nicholsa mi je ostao u sećanju kao nešto što mi nije pružilo ono što sam očekivao tada ali na novo gledanje zapravo mislim da sam tek sada postao ciljna grupa za taj film. Deo kritike je definisao WOLF kao film sa vukodlacima koji nije za publiku koja inače gleda vukodlake i ta definicija stoji. WOLF je posle Coppoline ekranizacije DRACULAe, bio još jedan od high profile filmova koji se u eri kada je horor bio na margini bioskopske ponude doticao horor mitema.
U WOLFu je pre svega reč o trileru, horora zapravo i nema, a likantropija je prikazana kao postepeno i ireverzibilno transformisanje čoveka u vuka, dakle čitava mitologija je drugačije konstituisana. Ono što Nichols međutim radi sa temom likantropije jeste da je aktuelizuje u miljeu visoke srednje klase i koristi je kao simbol transformacije pojedinca i njegovog drugačijeg snalaženja u toj klasnoj formaciji.
U tom smislu, slično TEEN WOLFu paradoksalno, likantropija nije problem glavnog junaka već rešenje za njegove probleme utoliko što otkriva neke njegove sakrivene zatomljene potencijale, i to ne u smislu animalnih instinkata ili sposobnosti da sprovodi nasilje već pre svega u pojačanoj percepciji koja pored fizičke dovodi i do većeg emotivnog zapažanja.
U tom smislu, iako je po strukturi svakako reč o trileru, i preuzetio si mnogi lementi ranijih WOLFMANa, Nicholsov film zapravo nije tipičan film o vukodlacima već pre svega ljubavni triler u kome čovek kroz kletvu postaje bolja verzija sebe i onda neumitno strada.
Jack Nicholson je već dosta uspešno i na sličan način doticao temu žanra, fatastike i horora u Millerovom WITCHES OF EASTWICK u kome je bilo reč o sličnoj primeni žanrovskih obrazaca. WOLF je neobično sveden film i u tom smislu ne može se porediti sa živopisnim Millerovim ostvarenjem ali Nichols zato isporučuje niz izuzetnih dramskih scena, znatno pomognutim sjajnim scenarijem koji je napisao odd couple Jim Harrison i Wesley Strick. Strick je u to vreme bio specijalista za skuplji triler tipa CAPE FEAR ili FINAL ANALYSIS dok je Jim Harrison književnik potpruno drugačijeg senzibiliteta koji je obogatio Strickovu žanrovsku kompetenciju.
Michelle Pfieffer je žena oko koje se bore dva vuka i seksualna dimenzija je majstorski podcrtana, a seksualnost koju emituju vukodlaci jack Nicholson je snažna i izopačena, tako da se uprkos Nicholsovoj pitomoj ekranizaciji, ne može sakriti ta iskra.
Zanimljivo je kako se kao dva ključna elementa koja muče savrmenog čoveka i popravljaju zahvaljujući likantropiji podvlače posao i seksualni život, i u izvesnom smislu većina emocija u ovom filmu proističe iz tog dualizma. WOLF je i rediteljski i ideološki nesumnjivo film osamdeetih u kojima je posao po prvi put u tolikoj meri bio povezan sa seksom, pre svega u likovima koje je tumačio Michael Douglas kod Stonea, Lynea i Levinsona.
Iako je Rick Baker radio masku, nje zapravo u ovom filmu i nema puno, odnosno nema punih transformacija, likantropija se više manifestuje kao vampirizan nego kao nastanak monstruma u pravom smislu.
Nicholsov WOLF je u svakom slučaju film koji zaslužuje reprizu.
* * * / * * * *
U WOLFu je pre svega reč o trileru, horora zapravo i nema, a likantropija je prikazana kao postepeno i ireverzibilno transformisanje čoveka u vuka, dakle čitava mitologija je drugačije konstituisana. Ono što Nichols međutim radi sa temom likantropije jeste da je aktuelizuje u miljeu visoke srednje klase i koristi je kao simbol transformacije pojedinca i njegovog drugačijeg snalaženja u toj klasnoj formaciji.
U tom smislu, slično TEEN WOLFu paradoksalno, likantropija nije problem glavnog junaka već rešenje za njegove probleme utoliko što otkriva neke njegove sakrivene zatomljene potencijale, i to ne u smislu animalnih instinkata ili sposobnosti da sprovodi nasilje već pre svega u pojačanoj percepciji koja pored fizičke dovodi i do većeg emotivnog zapažanja.
U tom smislu, iako je po strukturi svakako reč o trileru, i preuzetio si mnogi lementi ranijih WOLFMANa, Nicholsov film zapravo nije tipičan film o vukodlacima već pre svega ljubavni triler u kome čovek kroz kletvu postaje bolja verzija sebe i onda neumitno strada.
Jack Nicholson je već dosta uspešno i na sličan način doticao temu žanra, fatastike i horora u Millerovom WITCHES OF EASTWICK u kome je bilo reč o sličnoj primeni žanrovskih obrazaca. WOLF je neobično sveden film i u tom smislu ne može se porediti sa živopisnim Millerovim ostvarenjem ali Nichols zato isporučuje niz izuzetnih dramskih scena, znatno pomognutim sjajnim scenarijem koji je napisao odd couple Jim Harrison i Wesley Strick. Strick je u to vreme bio specijalista za skuplji triler tipa CAPE FEAR ili FINAL ANALYSIS dok je Jim Harrison književnik potpruno drugačijeg senzibiliteta koji je obogatio Strickovu žanrovsku kompetenciju.
Michelle Pfieffer je žena oko koje se bore dva vuka i seksualna dimenzija je majstorski podcrtana, a seksualnost koju emituju vukodlaci jack Nicholson je snažna i izopačena, tako da se uprkos Nicholsovoj pitomoj ekranizaciji, ne može sakriti ta iskra.
Zanimljivo je kako se kao dva ključna elementa koja muče savrmenog čoveka i popravljaju zahvaljujući likantropiji podvlače posao i seksualni život, i u izvesnom smislu većina emocija u ovom filmu proističe iz tog dualizma. WOLF je i rediteljski i ideološki nesumnjivo film osamdeetih u kojima je posao po prvi put u tolikoj meri bio povezan sa seksom, pre svega u likovima koje je tumačio Michael Douglas kod Stonea, Lynea i Levinsona.
Iako je Rick Baker radio masku, nje zapravo u ovom filmu i nema puno, odnosno nema punih transformacija, likantropija se više manifestuje kao vampirizan nego kao nastanak monstruma u pravom smislu.
Nicholsov WOLF je u svakom slučaju film koji zaslužuje reprizu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment