Reprizirao sam klasik Monte Hellmana COCKFIGHTER po scenariju Charlesa Willeforda koji je adaptirao vlastiti roman. Willeford je pisac sa čijim opusom me je upoznao ratko radunović i reč o jednom od sjajnih nastavljača odnosno savremenika pre svih Elmore Leonarda ali i Donald Westlakea i cele te struje duhovitog ali ipak tvrdog krimića. COCKFIGHTER nije krimić iako je smešten u svet cockfightinga koji je sam po sebi jedna zabranjena disciplina zbog svoje krvoločnosti, klađenja i sl. Ipak, ima država u SAD u kojima je cockfighting potpuno dozvoljena disciplina, o čemu svedoči i vrlo duhoviti tagline filma na kome su radili Joe Dante i Allan Arkush, tada još službenici Rogera Cormana: He came into town with his cock in hand, and what he did with it was illegal in 49 states.
Iza tako senzacionalističkog naslova jedino što se ne krije je nekakav exploitation film i COCKFIGHTER je više depresivni savremeni vestern obogaćen Willefordovim smislom za humor. Film je svakako dinamičan i komunikativan ali u ovom konkretnom slučaju, završni proizvod koji je dopao Cormanu u ruke je atmosferičan, sporadično vizuelno impresivan film o mentalitetu, inatu i autodestrukciji smešten u vrlo interesantan milje.
Deo kritike je tumačio COCKFIGHTERa kao studiju o seksualnosti ali ja ne bih išao toliko daleko niti mislim da taj pravac zbog samog naslova uopšte mora da se smešta u domen denotativnog, a isto važi i za temu američkog društvenog tkiva. Po strukturi, COCKFIGHTER je ponajviše zapravo bokserski film koji je dobro realizovan i dodatno unapređen odličnim izborom teme. Samim tim on dobro ilustruje jedan segment društvene margine.
U izvesnim segmentima svakako da su Hellman i Willeford ostali nedorečeni, a čini se da je cela postavka sa junakom koji se obavezao na zavet ćutanja dok ne prevaziđe prepreku koju je sebi zacrtao istovremeno i potentna dramska postavka i lobovanje. Međutim, nedostaci ovog filma su minorni ukoliko imamo u vidu milje u kome je nastao i koliko je prevazišao sva ograničenja nametnuvši se kao jedno od bitnijih ostvarenja sedamdesetih na nivou celokupne kinematografije.
* * * / * * * *
Iza tako senzacionalističkog naslova jedino što se ne krije je nekakav exploitation film i COCKFIGHTER je više depresivni savremeni vestern obogaćen Willefordovim smislom za humor. Film je svakako dinamičan i komunikativan ali u ovom konkretnom slučaju, završni proizvod koji je dopao Cormanu u ruke je atmosferičan, sporadično vizuelno impresivan film o mentalitetu, inatu i autodestrukciji smešten u vrlo interesantan milje.
Deo kritike je tumačio COCKFIGHTERa kao studiju o seksualnosti ali ja ne bih išao toliko daleko niti mislim da taj pravac zbog samog naslova uopšte mora da se smešta u domen denotativnog, a isto važi i za temu američkog društvenog tkiva. Po strukturi, COCKFIGHTER je ponajviše zapravo bokserski film koji je dobro realizovan i dodatno unapređen odličnim izborom teme. Samim tim on dobro ilustruje jedan segment društvene margine.
U izvesnim segmentima svakako da su Hellman i Willeford ostali nedorečeni, a čini se da je cela postavka sa junakom koji se obavezao na zavet ćutanja dok ne prevaziđe prepreku koju je sebi zacrtao istovremeno i potentna dramska postavka i lobovanje. Međutim, nedostaci ovog filma su minorni ukoliko imamo u vidu milje u kome je nastao i koliko je prevazišao sva ograničenja nametnuvši se kao jedno od bitnijih ostvarenja sedamdesetih na nivou celokupne kinematografije.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment