Pogledao sam VALHALLA RISING Nicolas Winding Refna. To je pravi primer heavy metal filmmakinga nove generacije. Winding Refn i Mikkelsen kao i svaki pravi metalci su pre svega šljakeri i znaju da svaki dinar mora da se zaradi. Otud je VALHALLA RISING film koji je pretenciozan na apsolutnim svim zamislivim nivoima izraza. To je film ĆUTANJA u kome junaci ĆUTE za sve pare. Ćute iz sve snage, ćute naglas, reklo bi se, a progovaraju samo onda kada treba da kažu neku važnu metaforu na engleskom, obično u pauzama meditacije ili dosta agresivnog nasilja koje provode jedni nad drugima. Potpuno je u duhu heavy metala da govore na engleskom. Uostalom nema dobrog Viking metala koji nije malo preveo drevne misli, priče o junacima i bogovima na savremeni engleski jezik.
Gde to rade? To rade u surovoj škotskoj planini nad kojom huči vetar i nadvija se magla naravno. Surova klima nadvija se nad ove ćutljive i surove ljude koji drže Madsa Mikkelsena na povocu i gnušaju se nad hrišćanima u pauzama masakra među sobom.
Kako to rade? To rade ćuteći, ponekad u slow motionu koji estetizuje nasilje i fetišizuje poziciju ovih surovih skromnih težaka u najboljoj tradiciji heavy metal spota s početka devedesetih.
Kao i svaki dobar heavy metal album o Vikinzima, VALHALLA RISING je podeljen na poglavlja, da bi ličio na knjigu. Da bi bio više od filma, kao što su albumi o Vikinzima više od albuma. Knjigu bardova sa kojima je Refn u dosluhu dok Burzum ne izađe sa mardelja. Naslovi poglavlju su kul. Ima poglavlje "Silent Warrior", to je dobar naslov za jednu mid-tempo numeru. Ima poglavlje "Hell". To je centerpiece.
Mads Mikkelsen je kul ali na jedan osobito kul način. On je kul među onima koji su kul. On dolazi zato što mora da dođe. Nijedan poglavica ga nije držao duže od pet godina. On dolazi da sa svim završi. On je rođen kao vihor... Ne pardon. On dolazi zato što mora da dođe. On je najćutljiviji i pod najambicioznijim je make-upom. On ima scene u kojima roni i u kojima sanja snove koji se boje u crveno. Kada mu stari hrišćanin kaže da se bol nalazi u duši, Mads ga značajno pogleda. Verovatno zato što on dolazi iz pakla.
Mads je prijatelj sa dečakom. Dečakom koji manje ćuti. To je katolički koncept koji se javlja među Vikinzima i na kraju dovodi do toga da oni postanu hrišćani. Na svu sreću, ipak dečaka nije mrzelo i da posreduje između Madsa i ljudi koje susreću u nizu iznenađujuće konvencionalno dramskih scena za ovu vrstu pretencioznog pokušaja povratka "čistom filmu".
U stvari povratak "čistom filmu" je možda i najmanje postignut u ovom filmu jer su dramske scene bazirane na upadljivo pozorišnom mizanscenu iz domena "dođe, stane, priča" pristupa režiji, kao da još nismo došli do "hodaju & glume" stadijuma. A replike su kako rekoh, bogate metaforama, iz perioda ranog kopirajtinga vikinške i hrišćanske mitologije. Pošto su ovo junaci koji ne govore mnogo, osim kada se nađu u situaciji iz SINOVACA na brodu zalutalom u magli, oni sve vreme diskutuju o samoj suštini života, religije, sudbine, bola, prokletstva i sl. Među njima nema small talka, samo suva ezoterija, tajne bolne i neizrecive.
Sound design je toliko prenaglašen da gura film u pravcu parodije. Udarci koji označavju smene scena u totalima oblačnih planina, zatim zvuci vađenja mačeva i krckanja kostiju su ridikulozni. Isto važi i za muziku koja se dosta dugo uzdržava od toga bude išta manje od ultrapretenciozna, droneasta ali kad pri kraju zatreba itekako ume da pumpa ritam sekcija.
Montažna sekvenca u svakako najpretencioznijem poglavlju "Hell" - u kome saznajemo prvo jednu veliku istinu a to je da je Amerika bila jedna najobičnija livada dok su vikinzi jeli viljuškama, u stvari ne, nisu jeli viljuškama, ali su držali Madsa na povocu što je jedna progresivna SM praksa, danas sigurno prisutna i legalizovana u vikinšlim zemljama - sadrži paralelnu montažu Madsa koji slaže kamenje, dečaka koji kontemplativno luta po blatu i sodomije između dva ratna druga dok ostali okolo puze. Da li ovo je kraj o kom je mama pričala Đuletu? Ili samo pokušaj fontritizacije filma kako ne bi previše bio melgibsoidan?
Kako protumačiti ovaj film? Možda je Mads u stvari inkarnacija Odina. Možda je sve ovo samo FRP koji igra grupa naših savremenika koji se izvitoperio u pravo nasilje. Sudeći po vukojebini u kojoj se junaci kreću, oni su tu lako mogli da dođu samo da bi na miru pogasili svoje SonY Ericssone - jer pravi Vikinzi ne furaju iPhone - i malo ćutali uz usputne izlive nasilja i druženje sa dečacima. Da se film završi kadrom u kome svi ustaju i odlaze da sednu u svoje džipove, ne bi uopšte pokvarilo ugođaj.
Inaće, Vikinge više mori žeđ nego glad. Refn stalno insistira na vodi kao problemu i to ne samo tokom lutanja na brodu.
Ne sporim da ova vrsta pustolovine, spoja maksimalne pretenzije i potpune budalaštine, nekome može biti zanimljiva. Čak mislim da je ovo povratak u kakav-takav smislen vid filmmakinga za Refna posle trećerazredne kopije CHOPPERa i McVICARa poznate pod naslovom BRONSON. U izvesnom smislu razumem i diskusiju o značenjima ovog filma jer verovatno i Burzumovi albumi podstiču na diskusiju među fanovima. Ako u ovakvom filmu međutim uzmemo enigmatičan kraj kao primer znakovitosti, nikada ne treba odbaciti mogućnost da ga Refn nije ovako završio zato što nije umeo bolje.
Ipak, samo bih molio da ne smetnemo s uma da je ovo ipak jedna detinjasta trećerazredna kempizacija vikinškog miljea, sa pomalo šarmantnog nasilja i mladalačkog nihilizma, plitke filozofije koja nije previše originalna, i sve to ima svoju publiku ali na duže staze ne može se smatrati naročito vrednim. U suštini, VALHALLA RISING je kao 300 za onu decu koja su suviše pretenciozna da im se Snyderov film dopadne.
Kao i svaki dobar heavy metal album i VALHALLA RISING ima jedan adut koji mu se ne može osporiti. Winding Refn pokazuje hvale vrednu istrajnost i ubeđenje dok nam prikazuje nešto što je u suštini potpuno besmisleno i sasvim je sigurno da i deo tog ličnog ubeđenja doprinosi harizmi ovog filma. U tom smislu, nisam bio nešto naročito iziritiran ovim filmom jer kad već imamo ORDINARY PEOPLE o Srbima i CRNCE o Hrvatima red je da se snimi jedan takav i o Vikinzima. Nažalost, Refn je u odnosu na Perišića i Devića & Juriča najmanje radikalan u formalnom smislu i paradoksalno uprkos toj sveobuhvatnoj Refnovoj pretenziji, VALHALLA RISING ostaje na pola puta između Europe i Sigur Ros, delom i zbog brojnih produkcionih ustupaka (najpre engleskog jezika koji je presavremen).
Gde to rade? To rade u surovoj škotskoj planini nad kojom huči vetar i nadvija se magla naravno. Surova klima nadvija se nad ove ćutljive i surove ljude koji drže Madsa Mikkelsena na povocu i gnušaju se nad hrišćanima u pauzama masakra među sobom.
Kako to rade? To rade ćuteći, ponekad u slow motionu koji estetizuje nasilje i fetišizuje poziciju ovih surovih skromnih težaka u najboljoj tradiciji heavy metal spota s početka devedesetih.
Kao i svaki dobar heavy metal album o Vikinzima, VALHALLA RISING je podeljen na poglavlja, da bi ličio na knjigu. Da bi bio više od filma, kao što su albumi o Vikinzima više od albuma. Knjigu bardova sa kojima je Refn u dosluhu dok Burzum ne izađe sa mardelja. Naslovi poglavlju su kul. Ima poglavlje "Silent Warrior", to je dobar naslov za jednu mid-tempo numeru. Ima poglavlje "Hell". To je centerpiece.
Mads Mikkelsen je kul ali na jedan osobito kul način. On je kul među onima koji su kul. On dolazi zato što mora da dođe. Nijedan poglavica ga nije držao duže od pet godina. On dolazi da sa svim završi. On je rođen kao vihor... Ne pardon. On dolazi zato što mora da dođe. On je najćutljiviji i pod najambicioznijim je make-upom. On ima scene u kojima roni i u kojima sanja snove koji se boje u crveno. Kada mu stari hrišćanin kaže da se bol nalazi u duši, Mads ga značajno pogleda. Verovatno zato što on dolazi iz pakla.
Mads je prijatelj sa dečakom. Dečakom koji manje ćuti. To je katolički koncept koji se javlja među Vikinzima i na kraju dovodi do toga da oni postanu hrišćani. Na svu sreću, ipak dečaka nije mrzelo i da posreduje između Madsa i ljudi koje susreću u nizu iznenađujuće konvencionalno dramskih scena za ovu vrstu pretencioznog pokušaja povratka "čistom filmu".
U stvari povratak "čistom filmu" je možda i najmanje postignut u ovom filmu jer su dramske scene bazirane na upadljivo pozorišnom mizanscenu iz domena "dođe, stane, priča" pristupa režiji, kao da još nismo došli do "hodaju & glume" stadijuma. A replike su kako rekoh, bogate metaforama, iz perioda ranog kopirajtinga vikinške i hrišćanske mitologije. Pošto su ovo junaci koji ne govore mnogo, osim kada se nađu u situaciji iz SINOVACA na brodu zalutalom u magli, oni sve vreme diskutuju o samoj suštini života, religije, sudbine, bola, prokletstva i sl. Među njima nema small talka, samo suva ezoterija, tajne bolne i neizrecive.
Sound design je toliko prenaglašen da gura film u pravcu parodije. Udarci koji označavju smene scena u totalima oblačnih planina, zatim zvuci vađenja mačeva i krckanja kostiju su ridikulozni. Isto važi i za muziku koja se dosta dugo uzdržava od toga bude išta manje od ultrapretenciozna, droneasta ali kad pri kraju zatreba itekako ume da pumpa ritam sekcija.
Montažna sekvenca u svakako najpretencioznijem poglavlju "Hell" - u kome saznajemo prvo jednu veliku istinu a to je da je Amerika bila jedna najobičnija livada dok su vikinzi jeli viljuškama, u stvari ne, nisu jeli viljuškama, ali su držali Madsa na povocu što je jedna progresivna SM praksa, danas sigurno prisutna i legalizovana u vikinšlim zemljama - sadrži paralelnu montažu Madsa koji slaže kamenje, dečaka koji kontemplativno luta po blatu i sodomije između dva ratna druga dok ostali okolo puze. Da li ovo je kraj o kom je mama pričala Đuletu? Ili samo pokušaj fontritizacije filma kako ne bi previše bio melgibsoidan?
Kako protumačiti ovaj film? Možda je Mads u stvari inkarnacija Odina. Možda je sve ovo samo FRP koji igra grupa naših savremenika koji se izvitoperio u pravo nasilje. Sudeći po vukojebini u kojoj se junaci kreću, oni su tu lako mogli da dođu samo da bi na miru pogasili svoje SonY Ericssone - jer pravi Vikinzi ne furaju iPhone - i malo ćutali uz usputne izlive nasilja i druženje sa dečacima. Da se film završi kadrom u kome svi ustaju i odlaze da sednu u svoje džipove, ne bi uopšte pokvarilo ugođaj.
Inaće, Vikinge više mori žeđ nego glad. Refn stalno insistira na vodi kao problemu i to ne samo tokom lutanja na brodu.
Ne sporim da ova vrsta pustolovine, spoja maksimalne pretenzije i potpune budalaštine, nekome može biti zanimljiva. Čak mislim da je ovo povratak u kakav-takav smislen vid filmmakinga za Refna posle trećerazredne kopije CHOPPERa i McVICARa poznate pod naslovom BRONSON. U izvesnom smislu razumem i diskusiju o značenjima ovog filma jer verovatno i Burzumovi albumi podstiču na diskusiju među fanovima. Ako u ovakvom filmu međutim uzmemo enigmatičan kraj kao primer znakovitosti, nikada ne treba odbaciti mogućnost da ga Refn nije ovako završio zato što nije umeo bolje.
Ipak, samo bih molio da ne smetnemo s uma da je ovo ipak jedna detinjasta trećerazredna kempizacija vikinškog miljea, sa pomalo šarmantnog nasilja i mladalačkog nihilizma, plitke filozofije koja nije previše originalna, i sve to ima svoju publiku ali na duže staze ne može se smatrati naročito vrednim. U suštini, VALHALLA RISING je kao 300 za onu decu koja su suviše pretenciozna da im se Snyderov film dopadne.
Kao i svaki dobar heavy metal album i VALHALLA RISING ima jedan adut koji mu se ne može osporiti. Winding Refn pokazuje hvale vrednu istrajnost i ubeđenje dok nam prikazuje nešto što je u suštini potpuno besmisleno i sasvim je sigurno da i deo tog ličnog ubeđenja doprinosi harizmi ovog filma. U tom smislu, nisam bio nešto naročito iziritiran ovim filmom jer kad već imamo ORDINARY PEOPLE o Srbima i CRNCE o Hrvatima red je da se snimi jedan takav i o Vikinzima. Nažalost, Refn je u odnosu na Perišića i Devića & Juriča najmanje radikalan u formalnom smislu i paradoksalno uprkos toj sveobuhvatnoj Refnovoj pretenziji, VALHALLA RISING ostaje na pola puta između Europe i Sigur Ros, delom i zbog brojnih produkcionih ustupaka (najpre engleskog jezika koji je presavremen).
No comments:
Post a Comment