Pogledao sam UNDISPUTED 3: REDEMPTION Isaaca Florentinea, ali mi je trebalo malo vremena da artikulišem utisak jer ovaj film stoji kao nova faza u razvoju DTV estetike.
Naime, ovo je film u kome je glavni junak Bojka, negativac koji postane sapatnik u drugom delu, Prvi film je bio theatrical rad u kome su se susretli Ving Rhames i Wesley Snipes u režiji Waltera Hilla. Drugi je bio sniman u Bugarskoj sa Michael Jai Whiteom kao začinom koji svemu treba da pruži viši nivo i ukus theatrical iskustva. Treći je, međutim, čista unapologetic DTV priča, bez ikakvog pokušaja da komunicira sa svetom mejnstrima, bioskopa, bilo čega. Naravno, uvek možemo reći da je tu Čileanac Marko Zaror, koji ima izvesnu težinu u geek zajednici, ali je theatrical samo u rodnoj zemlji, i da budem iskren, nisam imao priliku da naiđem na njegove filmove, mada bih voleo da overim nešto od toga.
Dakle, čak je i J.J. Perry otišao i sada radi majore. Florentine je u izvesnom smislu regenrisao ne samo DTV već i major scenu.
Na neki način, ekipa UNDISPUTED 3 je toliko DTV da podseća na očajnike koji su protagonisti filma. Ako je ranije dakle bilo osramoćenih šampiona iz slobodnog sveta, sada su samo inmatesi unutra.
I upravo kao što inmatesi nekako najbolje funkcionišu među sobom, i razumeju se, tako i U3 ima svoju autohtonu DTV estetiku koja je potpuno pročišćena.
Nesumnjivo je da klasikke akcionog žanra čine filmovi koji su bili genrebenderi koji su na ovaj ili onaj način umeli da obogate idiome, međutim, vremenom, akcioni film je postao kao i horor opterećen svim onim domenima koje je u njemu prepoznala teorija i u strukturalnom smislu, akcioni film je počeo da se degeneriše.
U3 je u tom smislu potpuno čist. Svakako da publici sklonoj mejnstrim akciji deluje glupo, nedorađeno i rudimentarno, a poznavaoci filmskog zanata bi mogli imati primedbe na to što se u filmu optika praktično i ne koristi ili ako je i ima to su neki groteskni široki objektivi, montaža je prepuna jeftinih trikova i sl.
Međutim, ovaj film jedan drugi adut a to je vraćanje prljavštine akcionom filmu i udaljavanje ovog žanra od multipleksa i industrije. Florentine u izvesnom smislu radi isto ono što i Chabrol u art-house filma, bez obaziranja na potrebe mejnstrim publike za zaokruženim filmom eksperimentiše u onim domenima u kojima je on najjači, i ja tako i gledam na ovaj film.
U tom smislu, nije važno da li Florentine to radi svesno ili zato što ne zna bolje, ali on je uspeo da izgradi jedan potpuno samosvojan i autohton koncept akcionog filma u kome je dosledan i nema koketiranja sa mejnstrimom.
S jedne strane, njegov adut su borbe. Dok je J.J. Perry bio tu, bilo je više wireworka, sada je tu Latrell Stovall - za kog se čini da će uskoro otići iz DTVa takođe - koji je suprotan J.J.u i mnogo više je na liniji čistog MMA sa malo enhancementa. Florentine usotalom već dosta koristi usporavanja i ubrzavanja da bi akcentovao udarce i poteze tako da su oni kompatibilni.
Činjenica da su junaci u ringu, u bokserskim gaćama čini da se stvar radi bez previše rigginga, sa dosta otvorenim kartama i to sve poteze čini još impresivnijim. Iako ima nekih koji se ne slažu, ja mislim da je Scott Adkins skoro sasvim kompletirana akciona zvezda kojoj fali jedan segment a to je signature način borbe. Međutim, U3 svakako nije film u kome se to može postići jer je sam stil akcije vrlo direktan.
Drugi aspekt u kome je Florentine jak je postavka jednostavnih badassova koji funkcionišu a u Scottu Adkinsu koji je njegovo svojevrsno otkriće je našao glumca koji to odlično kanališe. Bojka je uspeo da izraste od jednog izvorno disposable lika polu-mistke ličnosti koja u freeze-frameu zaključuje film. To samo naizgled deluje lako, ali u suštini potrebno je tu itekako ozbiljno glumačko i rediteljsko vođenje.
Raniji DTV naslovi su uvek imali tendenciju da imitiraju A-naslove i da budu neka vrsta jeftinije kopije tih filmova. avi lerner i cela post-Cannon ekipa bili su pioniri tog postupka i u mnogim svojim naslovima su pravili razne kombinacije kako bi po postigli. Od tih varijanti najbolje su se ispostavile one sa početka dvehiljaditih kada su doveli HK majstore da rade Seagala i Van Dammea te su tom prilikom nastali njihovi ponajbolji filmovi poput REPLICANTa, IN HELL ili BELLY OF THE BEAST.
Ipak, u istorijskom smislu, smatram da je Florentineov rad ne samo značajniji već da je u izvesnom smislu već i prepoznat jer je on uspeo da baveći se jednom ovako ekskluzivonom formom koja ne podilazi trendovima ili preovlađujućim kriterijumima izgradi ime i vlastitu poetiku. Vremenom, nisu samo Will-O'-The-Wisp i Vern poznavaoci Florentiena već i mnogi drugi.
Ono što je u političkom smislu najzanimljivije jeste ko je zapravo publika ovog reditelja i ove vrste filma izvan svojevrsne grupe filmskih intelektualaca? To je ono što je meni interesantno. Na koji način danas Florentine komunicira sa ovim filmom na terenu, na ulicama a aduta za ulicu ima jer kod njega uvek igraju martial artisti sa street credom.
U tom smislu, ovaj film pored Scott Adkinsa ima jedan specifičan hook za kotivisanje publike a to je Marko Zaror koji barem u Čileu ima težinu na terenu a logično je očekivati da je bitan u celoj Južnoj Americi. Ako tome dodamo da je reditelj Izraelac, glavni glumac Britanac a setovi su u Bugarskoj, U3 iz amerike dobija samo originalni predložak i distributivnu mrežu koju treba da nahrani. U izvesnom smislu dakle ovo je neamerički žanrovski film koji se obraća intelektualcima, marginalcima i Južnoamerikancima. Skoro kao Žižek...
Naime, ovo je film u kome je glavni junak Bojka, negativac koji postane sapatnik u drugom delu, Prvi film je bio theatrical rad u kome su se susretli Ving Rhames i Wesley Snipes u režiji Waltera Hilla. Drugi je bio sniman u Bugarskoj sa Michael Jai Whiteom kao začinom koji svemu treba da pruži viši nivo i ukus theatrical iskustva. Treći je, međutim, čista unapologetic DTV priča, bez ikakvog pokušaja da komunicira sa svetom mejnstrima, bioskopa, bilo čega. Naravno, uvek možemo reći da je tu Čileanac Marko Zaror, koji ima izvesnu težinu u geek zajednici, ali je theatrical samo u rodnoj zemlji, i da budem iskren, nisam imao priliku da naiđem na njegove filmove, mada bih voleo da overim nešto od toga.
Dakle, čak je i J.J. Perry otišao i sada radi majore. Florentine je u izvesnom smislu regenrisao ne samo DTV već i major scenu.
Na neki način, ekipa UNDISPUTED 3 je toliko DTV da podseća na očajnike koji su protagonisti filma. Ako je ranije dakle bilo osramoćenih šampiona iz slobodnog sveta, sada su samo inmatesi unutra.
I upravo kao što inmatesi nekako najbolje funkcionišu među sobom, i razumeju se, tako i U3 ima svoju autohtonu DTV estetiku koja je potpuno pročišćena.
Nesumnjivo je da klasikke akcionog žanra čine filmovi koji su bili genrebenderi koji su na ovaj ili onaj način umeli da obogate idiome, međutim, vremenom, akcioni film je postao kao i horor opterećen svim onim domenima koje je u njemu prepoznala teorija i u strukturalnom smislu, akcioni film je počeo da se degeneriše.
U3 je u tom smislu potpuno čist. Svakako da publici sklonoj mejnstrim akciji deluje glupo, nedorađeno i rudimentarno, a poznavaoci filmskog zanata bi mogli imati primedbe na to što se u filmu optika praktično i ne koristi ili ako je i ima to su neki groteskni široki objektivi, montaža je prepuna jeftinih trikova i sl.
Međutim, ovaj film jedan drugi adut a to je vraćanje prljavštine akcionom filmu i udaljavanje ovog žanra od multipleksa i industrije. Florentine u izvesnom smislu radi isto ono što i Chabrol u art-house filma, bez obaziranja na potrebe mejnstrim publike za zaokruženim filmom eksperimentiše u onim domenima u kojima je on najjači, i ja tako i gledam na ovaj film.
U tom smislu, nije važno da li Florentine to radi svesno ili zato što ne zna bolje, ali on je uspeo da izgradi jedan potpuno samosvojan i autohton koncept akcionog filma u kome je dosledan i nema koketiranja sa mejnstrimom.
S jedne strane, njegov adut su borbe. Dok je J.J. Perry bio tu, bilo je više wireworka, sada je tu Latrell Stovall - za kog se čini da će uskoro otići iz DTVa takođe - koji je suprotan J.J.u i mnogo više je na liniji čistog MMA sa malo enhancementa. Florentine usotalom već dosta koristi usporavanja i ubrzavanja da bi akcentovao udarce i poteze tako da su oni kompatibilni.
Činjenica da su junaci u ringu, u bokserskim gaćama čini da se stvar radi bez previše rigginga, sa dosta otvorenim kartama i to sve poteze čini još impresivnijim. Iako ima nekih koji se ne slažu, ja mislim da je Scott Adkins skoro sasvim kompletirana akciona zvezda kojoj fali jedan segment a to je signature način borbe. Međutim, U3 svakako nije film u kome se to može postići jer je sam stil akcije vrlo direktan.
Drugi aspekt u kome je Florentine jak je postavka jednostavnih badassova koji funkcionišu a u Scottu Adkinsu koji je njegovo svojevrsno otkriće je našao glumca koji to odlično kanališe. Bojka je uspeo da izraste od jednog izvorno disposable lika polu-mistke ličnosti koja u freeze-frameu zaključuje film. To samo naizgled deluje lako, ali u suštini potrebno je tu itekako ozbiljno glumačko i rediteljsko vođenje.
Raniji DTV naslovi su uvek imali tendenciju da imitiraju A-naslove i da budu neka vrsta jeftinije kopije tih filmova. avi lerner i cela post-Cannon ekipa bili su pioniri tog postupka i u mnogim svojim naslovima su pravili razne kombinacije kako bi po postigli. Od tih varijanti najbolje su se ispostavile one sa početka dvehiljaditih kada su doveli HK majstore da rade Seagala i Van Dammea te su tom prilikom nastali njihovi ponajbolji filmovi poput REPLICANTa, IN HELL ili BELLY OF THE BEAST.
Ipak, u istorijskom smislu, smatram da je Florentineov rad ne samo značajniji već da je u izvesnom smislu već i prepoznat jer je on uspeo da baveći se jednom ovako ekskluzivonom formom koja ne podilazi trendovima ili preovlađujućim kriterijumima izgradi ime i vlastitu poetiku. Vremenom, nisu samo Will-O'-The-Wisp i Vern poznavaoci Florentiena već i mnogi drugi.
Ono što je u političkom smislu najzanimljivije jeste ko je zapravo publika ovog reditelja i ove vrste filma izvan svojevrsne grupe filmskih intelektualaca? To je ono što je meni interesantno. Na koji način danas Florentine komunicira sa ovim filmom na terenu, na ulicama a aduta za ulicu ima jer kod njega uvek igraju martial artisti sa street credom.
U tom smislu, ovaj film pored Scott Adkinsa ima jedan specifičan hook za kotivisanje publike a to je Marko Zaror koji barem u Čileu ima težinu na terenu a logično je očekivati da je bitan u celoj Južnoj Americi. Ako tome dodamo da je reditelj Izraelac, glavni glumac Britanac a setovi su u Bugarskoj, U3 iz amerike dobija samo originalni predložak i distributivnu mrežu koju treba da nahrani. U izvesnom smislu dakle ovo je neamerički žanrovski film koji se obraća intelektualcima, marginalcima i Južnoamerikancima. Skoro kao Žižek...
No comments:
Post a Comment