Pogledao sam L'EAU FROIDE Olivier Assayasa, film koji bi se mogao smatrati neoklasicističkim ako tekovine Novog Talasa smatramo klasikom. Naime, predstavnik francuskog Novog Novog Talasa prošao je sličnu školu kao novotalasovci samo pra godina kasnije. Posle pisanja za Cahiers i specijalizaciej za azijski, naročito hongkonški film, Assayas je postao reditelj. Negovo porodično stablo inače dolazi iz potpuno anti-novotalasovskih korena-njegov otac je Jacques Remy, scenarista koji se upravo bavio kinematografijom protiv koje su novotalasovsci uspeli.
Assayas u svom film L'EAU FROIDE uspeva da učini nešto što naizgled deluje dosta jednostavno a to je oživljavanje novotalasovskih rediteljskih manirizama na tragu ranog Godarda po stilu i ranog Truffauta po temi, ali primenjenim na priču koja evocira uspomenu na njegovu adolescenciju. Film je smešten u 1972. i deo je grupe filmova koji su bili koncipirani kao dela reditelja insipirisana njihovom mladošću. Ono što je međutim dragoceno u ovom Assayasovom filmu jeste to što pored manirizma novotalasovaca uspeva da rekreira i njihovu energiju i L'EAU FROIDE ima onu viruletnost koju su nosili i njegovi uzori. Sasvim je sigurno da ovaj film ima snagu da stilski odredi nekog mlađeg, labilnijeg wannabe filmmakera i to je najznačajnija dimenzija assayasovog postupka ovde.
Njegov prikaz mladosti je pre svega baziran na ideji da je mladost skup nekonsekventnih postupaka, neuroza i iluzija, a odnos između mladih i starih, odnosno između pobunjenika i establišmenta je zapravo odnos između dve generacije podjednako zbunjenih i izgubljenih ljudi koji nisu sposobni da reše bilo šta ali su neki među njima na poziciji da donose odluke. U tom smislu, Assayas prikazuje jedan svet baziran na entropiji gde je deo junaka pobunjen a drugi deo je naprosto umoran.
Jedan od zadataka postavljenih pred reditelje bio je da u filmu mora biti scena žurke tako da je ima i kod Assayasa. Soundtrack je prilično raskošan sa dosta skupih klasika a ako imamo u vidu da je film smešten u 1972,. godinu rekao bih da možda ima i nekih anahronizama.
Glavnu junakinju igra Virginie Ledoyen, genetski modifikovana glumica stvorena kako bi meni približila francuski film. Ovo joj je prva ali ne i poslednja saradnja sa Assayasom i zaista je ubedljiva kao i njen partner Cyprien Fouquet.
Denis Lenoir je odlično ispratio Assayasovu zamisao u ulozi DPa i L'EAU FROIDE je u svakom smislu jedan nadahnut i vešto realizovan film čiji blagi utisak nezaokruženosti proističe iz preplitanja stila i teme, odnosno zato što poenkad tema ovog filma postaje sam stil.
* * * / * * * *
Assayas u svom film L'EAU FROIDE uspeva da učini nešto što naizgled deluje dosta jednostavno a to je oživljavanje novotalasovskih rediteljskih manirizama na tragu ranog Godarda po stilu i ranog Truffauta po temi, ali primenjenim na priču koja evocira uspomenu na njegovu adolescenciju. Film je smešten u 1972. i deo je grupe filmova koji su bili koncipirani kao dela reditelja insipirisana njihovom mladošću. Ono što je međutim dragoceno u ovom Assayasovom filmu jeste to što pored manirizma novotalasovaca uspeva da rekreira i njihovu energiju i L'EAU FROIDE ima onu viruletnost koju su nosili i njegovi uzori. Sasvim je sigurno da ovaj film ima snagu da stilski odredi nekog mlađeg, labilnijeg wannabe filmmakera i to je najznačajnija dimenzija assayasovog postupka ovde.
Njegov prikaz mladosti je pre svega baziran na ideji da je mladost skup nekonsekventnih postupaka, neuroza i iluzija, a odnos između mladih i starih, odnosno između pobunjenika i establišmenta je zapravo odnos između dve generacije podjednako zbunjenih i izgubljenih ljudi koji nisu sposobni da reše bilo šta ali su neki među njima na poziciji da donose odluke. U tom smislu, Assayas prikazuje jedan svet baziran na entropiji gde je deo junaka pobunjen a drugi deo je naprosto umoran.
Jedan od zadataka postavljenih pred reditelje bio je da u filmu mora biti scena žurke tako da je ima i kod Assayasa. Soundtrack je prilično raskošan sa dosta skupih klasika a ako imamo u vidu da je film smešten u 1972,. godinu rekao bih da možda ima i nekih anahronizama.
Glavnu junakinju igra Virginie Ledoyen, genetski modifikovana glumica stvorena kako bi meni približila francuski film. Ovo joj je prva ali ne i poslednja saradnja sa Assayasom i zaista je ubedljiva kao i njen partner Cyprien Fouquet.
Denis Lenoir je odlično ispratio Assayasovu zamisao u ulozi DPa i L'EAU FROIDE je u svakom smislu jedan nadahnut i vešto realizovan film čiji blagi utisak nezaokruženosti proističe iz preplitanja stila i teme, odnosno zato što poenkad tema ovog filma postaje sam stil.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment