FILM DAVNE BUDUĆNOSTI

Dokumentarni film, odnosno preciznije rečeno estetizovani snimak panel diskusije, FILM DAVNE BUDUĆNOSTI Darka Bajića i Siniše Cvetića (koji je pre svega bio zadužen da tehnički administrira dešavanja), podseća na novi roman omiljenog pisca.

Došli ste u knjižaru. Uzeli ste u šake novi roman omiljenog pisca. Na koricama piše sinopsis, na prvo čitanje vidite da podseća na nešto što je ranije već pisao i slutite na koji način to može biti dobro, ali vas pomisao opet malo deprimira. Želite nešto sveže, a ovo nije to.

Međutim, onda dođete kući s knjigom i krenete da je čitate i ubrzo se podsetite zašto je taj čovek vaš omiljeni pisac. On je uzeo ono što ste očekivali i napravio nešto potpuno neočekivano od toga na skroz nov način. I prelepo je.

Tako i ovde, znate da će sat i po filma FILM DAVNE PROŠLOSTI u kom Darko Bajić vodi dijalog sa Mišom Radivojevićem, Đorđem Kadijevićem, Borom Draškovićem i Zdravkom Šotrom biti neki idiotizam. U najmanju ruku zato što su ova trojica ipak filmski umetnici, kakvi-takvi, doneli su nešto značajno našem filmu, kakvom-takvom dočim je Zdravko Šotra sve suprotno od toga, maltene u prvo vreme nije ni bio filmski reditelj nego su mu uspelije TV radove prebacivali na traku, a kada je ZONOM ZAMFIROVOM zaista postao filmaš, to je zaista nešto što je u svakom pogledu daleko od bilo kakve umetnosti i doprinosa bilo čemu.

Šta će Šotra za ovim stolom, neobjašnjivo je. A i drugim sagovornicima stvara nelagodu. Pa ipak, kada posle uvodnog Kadijevićevog monologa kako je današnja civilizacija u totalnom sunovratu, kako nema autora, kako nema novog Bergmana, kulturne politike, identiteta, nema ničega, sjajno je što se Šotra složi jer evidentno i njemu fali novi Bergman.

Jedini sagovornik među ovima koji ima šta da kaže, ako već mora, jeste Miša Radivojević i, hajde da kažemo, Kadijevićeva grmljavina o propasti svega barem ima neku dozu erudicije u sebi. Dakle, cela ideja da se ljudi sa periferije svetskih filmskih dešavanja, u sumrak svojih karijera dovedu da kontempliraju ima li spasa filmu je perverzna. Da je dat neki kontekst i napravljena drugačija selekcija, bilo bi zanimljivo da među njima bude jedan populista i antiesteta Šotra, ali konteksta nema. Samo neko ko zna naše reditelje može pomisliti da ova četiri čoveka nisu ravnopravno tretirani mislioci.

Međutim, kada Darka iscrpe teške teme, poželi da malo priča o pičkama, i onda pita kolege kako su skidali glumice. Ovde ipak ima posla sa četiri gospodina koju mu ne mogu dati ono što on želi, i daju neke vrlo uzdržane odgovore, filozofske, blago šaljive.

I onda Kadijević konstatuje da je pomenuo važno pitanje erotike ali nije najvažnije PITANJE SMRTI.

Zatim sledi Kadijevićev monolog o smrti, na koji se nadovežu kolege skromnim doprinosima vidno razočaravši Darka.

Na kraju, pošto su odlučili da ostave kamere da rade dok su sagovornici odlazili od osvetljenog stola u mračnom studiju čuje se i nekakav peh Đorđa Kadijevića što ima neki Punkd appeal, mora se priznati, neku Jackass dimenziju da se posle ponižavajućeg izgovaranja fraza sa Šotrom, ove časne starine još naprave i potpunim budalama.

Ovo je nešto skaredno i da je u očekivanim okvirima glupo ne bi ni zasluživalo diskusiju. Međutim, ovo je Darko Bajić, sve je sem očekivano.