Prvi 300 Zacka Snydera sam morao da pogledam iz dva puta i o tome svedočio na sledeći način:
Prva etapa-
"Dakle, ako je vrlo lep skriner merodavan, onda za početak Snyderu ne treba dati da radi WATCHMEN. Meni lično skriner jeste pošto sam sve svoje najdraže filmove ionako gledao na skrineru a i WATCHMEN ću.
Pogledao sam prvih pola sata filma 300 a uskoro ću pokušati da pogledam i preostalih sat i po.
Pre svega, meni je 300 razbio jednu zabludu. Naime, ja sam oduvek zamišljao d bi bilo baš super napšraviti neki film koji bi se ovako uradio. Dakle da se iz istorijskog događaja izvuku mitski elementi i da se hipertrofiraju i da to bude neka ultimativna mišićava fantazija. Mislim da bi takav neki film mogao dobro da snimi neko ko zna da režira, recimo Verhoeven, ali svakako sa nešto blažom stilizacijom.
300 je film cirkuskog opredeljenja, koji izgleda kao dvočasovni heavy metal spot bez heavy metal muzike. Sve je toliko usporeno i preosvetljeno i predrkano na nivou slike da ne može da se prati priča.
Snyderova upotreba izražajnih sredstava je toliko neukusna da to prosto ne može da se gleda dva sata.
Gerard Butler je sve vreme promukao i mnogo je kao zajeban i opasan, mada kad treba, on je i nežan, naročito kada nagna Gorgo u nizu nepovezanih slika iz njihovog seksualnog opštenja koje nam Snyder daje u obliku montažne sekvence.
Gluma je prepuna pregaženih značajnih pogleda, promuklih glasova, engleskog akcenta na ivici kašlja, i ni u jednom momentu ne uspevaju ni da simuliraju nekakvu čast, hrabrost, dostojanstvo, bilo šta. Likovi su ogoljeni kao likovi kompjuterske igre, koji su nam nezanimljivi pošto igru igra neko drugi.
Ono što je možda i najčudnije od svega je to da kroz takvu glumačku persiflažu, i vizuelnu agresivnost, 300 deluje jako dosadno i teatralno. Dramske scene su statične. Svaka dramska situacija se gradi na tome da se stane pa da se malo porazgovara, nema razgovora u kretanju, i sve je dato u diskonituetima, svaki kadar pledira da bude antologijski a nijedan nije. Mene je već posle pola sata počeo da hvata strah koliko li će bitka tek biti dosadna kad se digne kuka i motika u slow motionu."
Druga etapa -
"Odgledao sam ceo film i šta reći sem da je transformacija tehnike i formata istorije, stripa i filma, gde su se ovo dvoje protivprirodno prepleli, takva da se za 300 može reći da je u najboljem slučaju kič.
Kič koji u sebi nosi zametke zanimljivog filma, pošto je u pojedinim detaljima, u rukama ozbiljnog reditelja, mogla biti interesantna B-diverzija.
Istorija je ovde najmanje važna, ali jeste jako uticala na strip, i sam strip je neka vrsta vrlo stilizovane paraistorijske slikovnice, gde je Frank Miller u svojoj interoperatciji sav sadržaj mitskog gradiva odveo do krajnje instance tunmačenja. To jest, Miller je kao što su to radili i antički dramatičari uzimao mitski sadržaj i obdelavao ga u svojoj formi. Oni su pisali drame. On pravi stripove.
Šta radi Snyder?
Snyder uzima strip ali umesto da strip iskoristi kao neku vrstu neo-mita, on vrši rekonstrukciju stripa u svom formatu. Rekonstrukcija je potpuno legitiman vid interpretacije, mada naravno Snyder ne ide do kraja pa da ubaci i fizionomije iz SIN CITYja u film kao što je Miller radio u stripu.
Izvršivši rekonstrukciju stripa, Snyder pravi videobook opo Millerovom stripu, potpuno besmislen ukoliko se postavi u bilo kakav filmski referentni sistem. I ovo je rizik koji je Snyder naravno svesno preuzeo kao što je uradio i Rodriguez u SIN CITYju, s tim što je SIN CITY filmičniji pošto je i strip igrađen na filmu.
Otud bi najveći benefit Snyder mogao imati da se držao onih najosnovnijih zakonitosti koje su voleli antički tragičari, a kojih se često maša Vladislava Vojnović, no ovog puta ću morati i ja.
300 je potpuno lišen drame. Ne nudi ama baš nikakva uzbuđenja, izuzev u par scena koje, paradoksalno ne spadaju u glavno gradivo filma. 300 nam prepričava nešto što ne treba da se prepriča već da se odigra pred nama.
Što se hard-R tiče, ovde ima svega i svačega, ali je to sve do te mere stilizovano da tela ljudi uopšte ne liče na tela ljudi već na neke oživljene slike. Dakle od Ra ovde nema ništa. Ovde povremeno ima malo fetišizma u fakturi slike ali prave telesnosti nimalo."
Dakle, to je bilo pre sedam godina. Iznevereno mi je očekivanje, oskrnavljen je film kao forma. U međuvremenu, Snyder je snimio skandalozni WATCHMEN ali i sjajni MAN OF STEEL (ovaj drugi u tešnjoj kolaboraciji sa ljudima koji su rebootovali Batmana) a nastavak 300 je dat na režiju Noamu Murrou, reditelju koji je debitovao sa jednom nezapaženom indie komedijom ali se potom probobio u svetu reklama i izbio u prvi plan kao pretendent na režiju filma DIE HARD.
Olakšavajuća okolnost ovog drugog filma po stripu Franka Millera na antičke teme pre svega leži u tome što mi sada znamo na kakvu estetiku treba da računamo i Murro je u principu, radeći sa više para nego Snyder uspeo da nam to i pruži. Razlika je u tome što ovog puta nema te campy svežine Snyderovog filma, neće biti naslednika Leonidinog urlanja u širim okvirima popularne kulture, ovaj film neće ostaviti dublji pečat, ALI pošto je skuplji i ambiciozniji, rekao bih i da je za nijansu dinamičniji, barem po onome što se dešava u kadru.
Akcija se seli na more. Spartance su zamenili Atinjani, a Xerxes, iako film počinje kao njegov origin story odlazi u drugi plan a Artemisia izbija u prvi. Murro nije Tarsem u poigravanju mešavinom antičke i orijentalne ikonografije, a nije takav majstor ni u izboru glumaca, no u 300: RISE OF AN EMPIRE ima ponekog lepog odjeka IMMORTALSa koji uz sve svoje idiosinkrazije deluju kao Tarkovski u odnosu na ovo.
Otud, ono što se pruža gledaocima je slična videobook rekonstrukcija Millerovog stripa kao prvi, samo sa manje vike među glumcima i nešto više vizuelnog spektakla, delom zahvaljujući spektakularnim ambijentima u koje je film smešten.
No, zanimljiv je fenomen potrebe da se Millerovi stripovi na takav način rekonstruišu. Nota bene, ima nekih koji su ofrlje holivudizovani, recimo ELEKTRA, ali SIN CITY i 300 su dobili tretman u kome je film zbilja podređen stripu. Iako se može sugerisati kako je podređivanje filma stripu bio ključ za jeftiniju green screen realizaciju u prva dva slučaja, RISE OF AN EMPIRE je skup film a postupak je isti. Ako tome dodamo Millerov rediteljski rad SPIRIT, sada već možemo govoriti o apartnoj poetici bavljenja Millerovim stripovima.
Isto važi i za opus Zacka Snydera, ovde prisutnog u ulozi scenariste i producenta. On će ne samo biti upamćen kao uspešan reditelj SUPERMANa, već i kao neko ko je snimio ekranizaciju temeljnog dela koje preispituje superherojski mitos (WATCHMEN) i jedan od inicijatora (uz Rodrigueza) tog rekonstruktivističkog pristupa Milleru. U epohi kada su strip-ekranizacije postale jedna od okosnica holivudske produkcije, Snyder se od jednog relativno nevažnog reditelja nametnuo i kao uspešan i kao važan učesnik tih procesa.
Izuzmemo li Donnerov temeljni doprinos superherojskom filmu, u ovoj modernoj eri, od Burtona do danas, zapravo ključna figura postaje Miller, ne samo po tome što je on jedan od autora čiji su samostalni stripovi dobili ekranizacije već i kao autor čije su interpretacije heroja (Batman, Wolwerine) bile odabrane da budu ovekovečene. Sve to ne čini da meni 300: RISE OF AN EMPIRE bude zanimljiviji za gledanje ali ga svakako čini zanimljivim za promišljanje.
* 1/2 / * * * *
Prva etapa-
"Dakle, ako je vrlo lep skriner merodavan, onda za početak Snyderu ne treba dati da radi WATCHMEN. Meni lično skriner jeste pošto sam sve svoje najdraže filmove ionako gledao na skrineru a i WATCHMEN ću.
Pogledao sam prvih pola sata filma 300 a uskoro ću pokušati da pogledam i preostalih sat i po.
Pre svega, meni je 300 razbio jednu zabludu. Naime, ja sam oduvek zamišljao d bi bilo baš super napšraviti neki film koji bi se ovako uradio. Dakle da se iz istorijskog događaja izvuku mitski elementi i da se hipertrofiraju i da to bude neka ultimativna mišićava fantazija. Mislim da bi takav neki film mogao dobro da snimi neko ko zna da režira, recimo Verhoeven, ali svakako sa nešto blažom stilizacijom.
300 je film cirkuskog opredeljenja, koji izgleda kao dvočasovni heavy metal spot bez heavy metal muzike. Sve je toliko usporeno i preosvetljeno i predrkano na nivou slike da ne može da se prati priča.
Snyderova upotreba izražajnih sredstava je toliko neukusna da to prosto ne može da se gleda dva sata.
Gerard Butler je sve vreme promukao i mnogo je kao zajeban i opasan, mada kad treba, on je i nežan, naročito kada nagna Gorgo u nizu nepovezanih slika iz njihovog seksualnog opštenja koje nam Snyder daje u obliku montažne sekvence.
Gluma je prepuna pregaženih značajnih pogleda, promuklih glasova, engleskog akcenta na ivici kašlja, i ni u jednom momentu ne uspevaju ni da simuliraju nekakvu čast, hrabrost, dostojanstvo, bilo šta. Likovi su ogoljeni kao likovi kompjuterske igre, koji su nam nezanimljivi pošto igru igra neko drugi.
Ono što je možda i najčudnije od svega je to da kroz takvu glumačku persiflažu, i vizuelnu agresivnost, 300 deluje jako dosadno i teatralno. Dramske scene su statične. Svaka dramska situacija se gradi na tome da se stane pa da se malo porazgovara, nema razgovora u kretanju, i sve je dato u diskonituetima, svaki kadar pledira da bude antologijski a nijedan nije. Mene je već posle pola sata počeo da hvata strah koliko li će bitka tek biti dosadna kad se digne kuka i motika u slow motionu."
Druga etapa -
"Odgledao sam ceo film i šta reći sem da je transformacija tehnike i formata istorije, stripa i filma, gde su se ovo dvoje protivprirodno prepleli, takva da se za 300 može reći da je u najboljem slučaju kič.
Kič koji u sebi nosi zametke zanimljivog filma, pošto je u pojedinim detaljima, u rukama ozbiljnog reditelja, mogla biti interesantna B-diverzija.
Istorija je ovde najmanje važna, ali jeste jako uticala na strip, i sam strip je neka vrsta vrlo stilizovane paraistorijske slikovnice, gde je Frank Miller u svojoj interoperatciji sav sadržaj mitskog gradiva odveo do krajnje instance tunmačenja. To jest, Miller je kao što su to radili i antički dramatičari uzimao mitski sadržaj i obdelavao ga u svojoj formi. Oni su pisali drame. On pravi stripove.
Šta radi Snyder?
Snyder uzima strip ali umesto da strip iskoristi kao neku vrstu neo-mita, on vrši rekonstrukciju stripa u svom formatu. Rekonstrukcija je potpuno legitiman vid interpretacije, mada naravno Snyder ne ide do kraja pa da ubaci i fizionomije iz SIN CITYja u film kao što je Miller radio u stripu.
Izvršivši rekonstrukciju stripa, Snyder pravi videobook opo Millerovom stripu, potpuno besmislen ukoliko se postavi u bilo kakav filmski referentni sistem. I ovo je rizik koji je Snyder naravno svesno preuzeo kao što je uradio i Rodriguez u SIN CITYju, s tim što je SIN CITY filmičniji pošto je i strip igrađen na filmu.
Otud bi najveći benefit Snyder mogao imati da se držao onih najosnovnijih zakonitosti koje su voleli antički tragičari, a kojih se često maša Vladislava Vojnović, no ovog puta ću morati i ja.
300 je potpuno lišen drame. Ne nudi ama baš nikakva uzbuđenja, izuzev u par scena koje, paradoksalno ne spadaju u glavno gradivo filma. 300 nam prepričava nešto što ne treba da se prepriča već da se odigra pred nama.
Što se hard-R tiče, ovde ima svega i svačega, ali je to sve do te mere stilizovano da tela ljudi uopšte ne liče na tela ljudi već na neke oživljene slike. Dakle od Ra ovde nema ništa. Ovde povremeno ima malo fetišizma u fakturi slike ali prave telesnosti nimalo."
Dakle, to je bilo pre sedam godina. Iznevereno mi je očekivanje, oskrnavljen je film kao forma. U međuvremenu, Snyder je snimio skandalozni WATCHMEN ali i sjajni MAN OF STEEL (ovaj drugi u tešnjoj kolaboraciji sa ljudima koji su rebootovali Batmana) a nastavak 300 je dat na režiju Noamu Murrou, reditelju koji je debitovao sa jednom nezapaženom indie komedijom ali se potom probobio u svetu reklama i izbio u prvi plan kao pretendent na režiju filma DIE HARD.
Olakšavajuća okolnost ovog drugog filma po stripu Franka Millera na antičke teme pre svega leži u tome što mi sada znamo na kakvu estetiku treba da računamo i Murro je u principu, radeći sa više para nego Snyder uspeo da nam to i pruži. Razlika je u tome što ovog puta nema te campy svežine Snyderovog filma, neće biti naslednika Leonidinog urlanja u širim okvirima popularne kulture, ovaj film neće ostaviti dublji pečat, ALI pošto je skuplji i ambiciozniji, rekao bih i da je za nijansu dinamičniji, barem po onome što se dešava u kadru.
Akcija se seli na more. Spartance su zamenili Atinjani, a Xerxes, iako film počinje kao njegov origin story odlazi u drugi plan a Artemisia izbija u prvi. Murro nije Tarsem u poigravanju mešavinom antičke i orijentalne ikonografije, a nije takav majstor ni u izboru glumaca, no u 300: RISE OF AN EMPIRE ima ponekog lepog odjeka IMMORTALSa koji uz sve svoje idiosinkrazije deluju kao Tarkovski u odnosu na ovo.
Otud, ono što se pruža gledaocima je slična videobook rekonstrukcija Millerovog stripa kao prvi, samo sa manje vike među glumcima i nešto više vizuelnog spektakla, delom zahvaljujući spektakularnim ambijentima u koje je film smešten.
No, zanimljiv je fenomen potrebe da se Millerovi stripovi na takav način rekonstruišu. Nota bene, ima nekih koji su ofrlje holivudizovani, recimo ELEKTRA, ali SIN CITY i 300 su dobili tretman u kome je film zbilja podređen stripu. Iako se može sugerisati kako je podređivanje filma stripu bio ključ za jeftiniju green screen realizaciju u prva dva slučaja, RISE OF AN EMPIRE je skup film a postupak je isti. Ako tome dodamo Millerov rediteljski rad SPIRIT, sada već možemo govoriti o apartnoj poetici bavljenja Millerovim stripovima.
Isto važi i za opus Zacka Snydera, ovde prisutnog u ulozi scenariste i producenta. On će ne samo biti upamćen kao uspešan reditelj SUPERMANa, već i kao neko ko je snimio ekranizaciju temeljnog dela koje preispituje superherojski mitos (WATCHMEN) i jedan od inicijatora (uz Rodrigueza) tog rekonstruktivističkog pristupa Milleru. U epohi kada su strip-ekranizacije postale jedna od okosnica holivudske produkcije, Snyder se od jednog relativno nevažnog reditelja nametnuo i kao uspešan i kao važan učesnik tih procesa.
Izuzmemo li Donnerov temeljni doprinos superherojskom filmu, u ovoj modernoj eri, od Burtona do danas, zapravo ključna figura postaje Miller, ne samo po tome što je on jedan od autora čiji su samostalni stripovi dobili ekranizacije već i kao autor čije su interpretacije heroja (Batman, Wolwerine) bile odabrane da budu ovekovečene. Sve to ne čini da meni 300: RISE OF AN EMPIRE bude zanimljiviji za gledanje ali ga svakako čini zanimljivim za promišljanje.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment