Sada sam na sedam filmova zaostatka u odnosu na MCU jer sam pogledao DOCTOR STRANGE IN THE MULTIVERSE OF MADNESS. Mislim da mi neće biti lako da smanjujem zaostatak posle ovog iskustva.
Sama Raimija sam jako uvažavao i voleo kao reditelja sve negde dok ga nisu progutali SPIDER-MANi i tu sam negde i zaboravio na njega kao reditelja, mada posle toga nije mnogo ni snimao, a iskreno to što je snimio mislim da nisam ni gledao. No, ovde se Raimi posle Arada pridružuje Feigeovom Marvelu i potpisuje film posle kog bi mu se mogao preporučiti neki sanatorijumski smeštaj.
Teško je objasniti koliko je ovo užasno gledalačko iskustvo. Nisam voleo AVENGERSe, jedva sam izdržao ona dva poslednja, ali sve to nije ni blizu toliko zastrašujuće kao ovaj film. Tamo su barem glumci bili motivisani, delovali su koliko-toliko zainteresovano za to što rade. Ovde su to letargična, umorna lica, zarobljena u seriji dijaloških scena tutorijalske funkcije presečenih povremeno nemaštovitom akcijom koja je nemaštovita, loše osmišljena, bez ikakvog žara, bez suštinske dinamike, bez ubedljivosti, bez ikakve narativne funkcije i vođenja priče od neke do druge tačke.
Neverovatno je kako jedna rudimentarna, poptuno simplifikovana priča koja se bavi pokušajem da se ode od jedne do druge tačke ne uspeva i da se artikuliše u to i kako se sve pretvorilo u jedno beskrajno mlaćenje prazne slame sa nekim generic dijalozima u kojima nema ničega supstancijalnog, pa ni dosetki nema - ni u pokušaju.
No comments:
Post a Comment