MANJA

Jedan od Svetih (ili barem metastabilnih) Gralova srpske kinematografije o kom se stalno priča a pronalazi se retko ili skoro nikad jeste građanska ljubavna melodrama. Apollon je proizveo čak dve, TROJE Petra Pašića i MANJU Nikole Končarevića, i kada se podvuče crta od ta dva se moglo sklopiti jedno izvanredno delo jer svaki ima ono što drugom nedostaje.

U suštini, ni jedan ni drugi nemaju sreće s muškim glumcima i tu se ne bi usrećili ovom fuzijom. Međutim, Pašićev film izgleda dobro, ima neophodan dizajn da može javno da se prikaže na velikom ekranu bez zazora. MANJA međutim ima izvanredan scenario za koji bih iskreno voleo da jednog dana - kao ISKRA Gojka Berkuljava a to se opet desilo pod okriljem Apollona - dobije novu i bolju ekranizaciju.

Scenario Ivana Velisavljevića po ideji Galine Maksimović jedan je od najboljih realizovanih predložaka u srpskom filmu poslednjih godina. Ovo je film koji ima sve potrebne elemente za urbanu ljubavnu priču koja je psihološki i socijalno višeslojna, u kojoj se ne izbegava nijedna neuralgična tačka našeg filmskog pripovedanja i svaka se prevazilazi.

Ovo je scenario u kom nema scena za hvatanje za glavu u realizaciji, a Velisavljević se hrabro hvata u koštac sa mnogim koje u našem filmu upravo izazivaju takvu reakciju čim naslutimo kuda idu. Imamo junakinju sa kompleksnim porodičnim odnosima i traumom nasleđenom od roditelja koja funkcioniše i ne predstavlja balast i zaustavljanje pripovedačkog toka već naprotiv, njen katalizator. Jedna od stvari sa kojima i svetski scenaristi često imaju problem a to je meet cute baziran na postojećim elementima priče a što generalno ume da uvede u utisak mehaničnosti i konstrukcije, Velisavljević opet izuzetno vešto rešava, kasnije vrlo precizno razrešavajući sa dosta stila i osećaja za simetriju.

Odnos među likovima i transformacija koju prolazi junakinja dati su jasno, i sa minimumom onih klišetiziranih stvari kojima nam se dočarava da neko donosi odluku tipa sedi, ćuti, gleda a sutra uradi nešto drugačije, iako za publiku koja ima jeftinije ulaznice ima i toga.

Milje gig economyja je prikazan u punoj meri ali u drugom planu, nenametljivo, taman onoliko koliko igra ulogu u životu junakinje i dobili smo uvid u svet kojim smo okruženi već skoro deceniju ali ga ne gledamo mnogo filmu, kao ni druga pitanja radničkih prava i problema radnih ljudi pošto je srpski film tradicionalno još od Crnog talasa, film o osobama bez zaposlenja i profesije, eventualno kriminalcima.

Otud, Velisavljevićev scenario zaslužuje najviše ocene.

Čak i bačen u ralje novosadskog kraka Apollona, on uspeva da preživi i bitno unapredi i glumce pa i režiju u odnosu na druge projekte, ali i dalje ostaje ni približno adekvatno realizovan. Dok je podela ženskih likova korektna, a u slučaju Tanje Pjevac u ulozi majke čak i prilično inspirisana, muški likovi deluju skupljeno s koca i konopca, nedovoljno se razlikuju i izgledom i energijom, a neke glumačke veštine i bravure tu svakako nema.

Ambijenti u kojima se film odvija po običaju su oskudni i ne naročito sugestivni. Fotografija je ponovo ispod prelazne ocene.

Međutim, nesporno je da je reditelj Nikola Končarević razumeo da ima nešto posebno u rukama i na nekom fundamentalnom nivou rekao bih da je razumeo ovaj scenario i veoma se potrudio, međutim, sa slabostima u svim sektorima, koliko god se trudiš rezultat bude "kao i obično".

Film nema sreće kada mora da opstane samo na snazi scenarija. To je kao avion koji treba da izdrži let samo na bazi dobrog projekta nezavisno od toga kako je sastavljen. Međutim, ovde je predložan dovoljno snažan da stvari održi u letu.

Ne znam koji su krajnji dometi MANJE, ali verujem da će svakom iole stručnom gledaocu posle ovog filma postati jasno da je Ivan Velisavljević scenarista ozbiljnih mogućnosti.

* * 1/2 / * * * *