THE FLASH

Kada je THE FLASH doživeo potpuni kolaps na blagajnama, osetio sam izvesnu prijatnost iako nisam od onih koji se raduju tuđem neuspehu. Međutim, u tom trenutku iz ovih ili onih okolnosti bio sam osam MCU filmova zaostatka i cela dva DCEU, i to je pokazalo da prosto više ni šira javnost ne može da se nosi sa prenaglašenim kulturnim kapitalom strip ekranizacija koje su postale temeljna stvar i glavni oslonac najvećih holivudskih studija a to objektivno ne zaslužuju.

Od jedne forme koja zaslužuje poštovanje, koja ima društveni značaj, ali se ipak nalazi u okvirima trivijalne kulture mladih, strip ekranizacije su odjednom počele da dobijaju dvestamilionske i veće budžete, da se pretvaraju u tročasovne filmove, u epopeje koje se dele u dva dela da bismo obuhvatili njihovu enormnu širinu i epski zamah, a da pritom prosto nisu mogle da iznesu ambicije kojima su autori tih ekranizacija pokušavali da ih obremene.

Zvezde i reditelji podjednako počeli su da lažu sebe kako arhetipske priče koje obrađuju sa ljudima obučenim u helanke zapravo imaju bogznakakav civilizacijski temelj i postepeno nas doveli do toga da u dvadeset godina imamo četiri SPIDER-MANa 2.

Sada je obim promašaja sa kojima se suočavaju stripske ekranizacije daleko izvan onog da nisu dostigli očekivanja. To su debakli kao da je neko pustio blokbaster a zaradio od natrprosečno uspelog award-season filma.

Ono zbog čega sam osetio prijatnost jeste osećaj da ovi promašaji neće uticati na autore jer je prosto samo reč o promeni paradigme, i konačno zato što je gledalački organizam tako radikalno odbio debilizaciju blokbastera koja je poodmakla.

Uostalom, to se ne tiče samo stripskih ekranizacija, pogledajmo petog Indiana Jonesa, film koji nikog zapravo ne zanima, koji nema reditelja - Spielberg ga ne režira, nema glumca - Harrison Ford ima 80 godina i prosto nije više taj heroj i nema publiku jer je to sve ispričano i ljudi neće da se pojave u tolikom broju da opravdaju budžet od 300 miliona dolara. E sad, ko uopšte da 300 miliona dolara za nastavak pulp avanturističkog akcijaša sa osamdesetogodišnjakom bi verovatno bio zanimljiv nekom psihijatru svuda sem u savremenom Holivudu.

Za to vreme, opet, nije sporno da je ogromni kreativni pool povučen za nečega verovatno "boljeg" da bi se bavio ovim stvarima i da ti ljudi mogu mnogo da pruže. THE FLASH je primer toga.

Uprkos tome što je potpuno kolabirao na blagajnama, THE FLASH je odličan film. Andy Muschietti, čovek koji je zadužio Warner trošeći godine svog života na snimanje diptiha po trashy romanu Stephena Kinga IT, ovde je pokazao da nema ništa loše u reditelju Kingove ekranizacije što dobra zamisao ne može da izleči.

Mnogi reditelji su prodefilovali kroz ovaj projekat, najzvučnije ime je Robert Zemeckis, a jasno je i zašto. Naime, on je ključna referenca u ovom filmu, kao uostalom i u finalnom AVENGERS diptihu, pošto Holivud još uvek nije uspeo da smisli nijedno bolje razrešenje od njegovog remek-dela od pre skoro 40 godina. Kasnije su to bili scenaristi Daley & Goldstein (uz Jody Harrolda i sada potpisani kao autori priče), Rick Famujiwa koji je kastovao Iris i konačno Muschietti, meni lično najmanje zanimljivo ime od svih ali nesporno čovek koji je uradio dobar posao.

Scenario je pisala Christina Hodson, a ona se već dokazala sa veoma duhovitim skriptom za BIRDS OF PREY, i uz evidentan doprinos Daleya i Goldsteina koji su oni posle preneli na HONOR AMONG THIEVES, možemo reći da je ovde prevladao princip "udaranja brige na veselje". Dakle, film je mudro našao humor u premisi i našao je mustru izvan stripa, pre svega kod Zemeckisa u BACK TO THE FUTURE i pre svega funkcioniše kao jedna zgoda o vremenskom putniku zaglavljenom u prošlosti u kojoj je stvorio krupan poremećaj i izgubio moć da to ispravi.

Isto tako, ne smemo zanemariti da su Daley i Goldstein bili umešani u SPIDER-MAN: HOMECOMING koji je doneo osvežavajući street level odnos prema junaku. Ima toga i ovde.

Naravno, postoji nešto što se u ovom filmu zove fan service, ali ja bih to radije nazvao korporativnom hagiografijom. Dakle, ima jako puno in-jokesa o DCEU filmovima, popularnoj kulturi, stripovima itd. Međutim, film funkcioniše mimo toga. Kad se pojavi Michael Keaton kao Betmen, stvari se ne svedu na to da sala kolektivno uzvikne "To je jedini Betmen", kako su ih kondicionirale korporacije, već on ipak tu postoji i kao lik. Naravno, ne može svaki fan service detalj da zaigra na taj način niti treba, ali autori zaslužuju pohvalu da iako nas zasipaju hrpom takvih stvari barem priča zaista funkcioniše, a i neki pop kulturni razgovori deluju uverljivo - tipa logično je da se mladi ljudi međusobno prepoznaju pričajući o kultnim filmovima.

S druge strane, Flash ovde ima moći koje su nama kao ljubiteljima stripa poznate a filmski su relativno jasne jer sad on istovremeno može da se munjevito brzo kreće ali ponekad kad pređe brzinu svetlosti može i da putuje kroz vreme. Muschietti stoga koristi i tehniku filmskog trika gde on prosto nestane iz kadra jer je otrčao, a naravno ima i obiljna slow motiona. U par scena ta fizika ipak postaje malo nejasna, ali to je najkarakterističnije u najmaštovitijem set-pieceu, a to je rušenje bolnice na početku filma. Muchietti dakle Flashove sposobnosti prikazuje kao relativno beskrajne, ali gledaoci će imati dobre volje za to.

Gubitak moći u spoju sa dolaskom Zoda na Zemlju, koji smo imali u MAN OF STEELu (i ovo je iznova ta situacija) naravno referiše na Lesterov SUPERMAN 2 koji je meni veoma drag. Uključivanje raznih Flasheva u raznim iteracijama je takođe karakteristično i za strip i za seriju baš zbog sposobnosti da se kreće kroz dimenzije, pa ipak treba priznati da je to uradio SPIDER-MAN u trećem delu. Ipak rekao bih da je Muschiettijeva ekipa to uradila efikasnije, bez mnogo dijaloga i razjašnjavanja. U tom smislu, fan service je ovde ogroman ali fundamentalne stvari bolje funkcionišu.

Grant Gustin je meni bio savršen Flash, ali znamo da tog crossovera nema. Međutim, i Ezra Miller je odličan. Šteta što je uspeo da potpuno uništi svoju karijeru pre izlaska ovog filma, a onda ga ni blagajna nije naročito "pogledala". Snalazi se dobro sa dve verzije istog junaka, bez građenja nekih "jeftinih" razika među njima, kao i ozbiljnim dramskim scenama koje ima sa "samim sobom":

THE FLASH se dugo pripremao, na kraju Ezra Miller je implodirao a film je na blagajnama propao, sve je praktično bilo uzalud. Ali, umesto uspelog projekta u Excelu, dobili smo odličan film u VLCu. Rekao bih da je ovo slučaj gde je publika zapravo bolje prošla.

* * * 1/2 / * * * *