AKO KIŠA NE PADNE

AKO KIŠA NE PADNE je filmska adaptacija pozorišnog komada po ideji Slobodana Šuljagića, iz pera Božidara Kneževića. Scenario je napisao Ivan Velisavljević i reč je o praktično duo drami o udovcu i udovici koji se upoznaju na groblju gde odlaze u svaku nedelju, ako kiša ne padne. Između njih se rađa zainteresovanost, pa na kraju simpatija i ljubav.

Tekst je mahom oslonjen na govornu radnju, i ako imamo u vidu priču koja vas ili zanima i nadražuje ili ne, osim ako se ne pravi nešto drugačije, ne znam da li se moglo drugačije napisati.

Nažalost, inače pouzdani Marko Sopić je ovaj scenario veoma loše realizovao. Bez ideje, bez autoriteta, bez dinamike bilo koje vrste, on prilazi svemu što u spoju sa slabošću svih sektora ekipe svojstvenom novosadskom kraku Apollon produkcije rezultira filmom koji znatno podbacuje u odnosu na potencijal.

Naime, za razliku od novosadskih Apollona koji su obično imali i nepoznate te uglavnom slabe glumce, ovaj film zapravo ima Radoja Čupića i Gordanu Đurđević Dimić koji iza sebe imaju i karijere i dovoljno talenta da dobro izvedu ove role. Međutim, svaka ideja koja je uneta u njihovu igru je na prvu loptu, svaka emocija je dočarana na najklišetiziraniji način, igraju sporo, dijalog nije savladan u potpunosti da se konvertuje sa stranice na ekran.

Konačno, scenaristički pokušaji da nešto o čemu se priča vidimo su jedna od najvećih grešaka jer je Sopić toliko jezivo realizovao njihove oniričke scene i flešbekove da je to direktno strašno. To ne da nije pomoglo filmu već ga je povuklo za klasu nadole.

Šteta, predložak i glumci bi u sigurnijoj i kreativnijoj realizaciji mogli biti veoma zanimljiv materijal za romcom sa starijim likovima namenjen staračkoj publici koja je kod nas ionako najmasovnija publika.