FLEŠBEK Aleksandra Jankovića se ispostavio kao jedan vrlo interesantan debitantski film koji je imao krajnje curious produkcionu sudbinu iz čijih je kandži manje-više uspeo da se izvuče. Reč je o filmu koji je na konkursu beogradskog Sekretarijata za kulturu pobedio na osnovu scenarija Duška Premovića, inače glumca sa čijim smo se scenarističkim prvencem već upoznali u TV filmu Marka Novakovića NEKO ME IPAK ČEKA, da bi potom krenula potraga za rediteljem u kojoj je angažovan Janković.
Janković se ispostavio kao najveći adut ovog filma, a Premović svakako kao njegov najveći problem. Premovićev uticaj je negativan i na nivou scenarija i na nivou glume. Dok se kao fizička pojava Premović može nametnuti kao solidan, čak i filmičan glumac, na tragu James Gandolfinija/Takeshi Kitana, što sugeriše i sam scenario, on postaje katastrofalan čim progovori. Iako njegov lik u ovom filmu ne govori mnogo, govori sasvim dovoljno da u priličnoj meri onemogući Jankovićev rad i da ugrozi mnoge scene. Iako se zbog male količine replika, Premović-glumac ne može okriviti da je previše oštetio film, čini se da je film mogao biti znatno snažniji sa drugim glumcem u ovoj ulozi.
Kao scenarista, reklo bi se da Premović već poprima obrise autora i da ima jednu kronenbergovsku opsesiju ginekologijom i pitanjima neželjene trudnoće tako da bi se stil koji je on ustoličio mogao nazvati "ginekološkim neorealizmom". Janković uspeva manje ili više dobro da se izbori sa Premovićevim scenama u kojima se situacije osrednje potentnosti razvlače do iznemoglosti i nazad, i sasvim je sigurno da bi mladom reditelju posao bio olakšan da je scenario bio sadržajniji, sa bogatijim likovima, raznovrsnijim radnjama i bolje vođenim zapletom.
S druge strane, sve ono što su nedostaci Premovića kao pisca, Janković dobro pokriva poznavanjem filma, i za piščeve greške nalazi stilska rešenja u kojima takv greške mogu da se prihvate.
Iako su svi ovi problemi sa Premovićem u centru dosta krupni, Janković i njegov DP Igor Šunter s druge strane uglavnom uspevaju da mu budu dobra protivteža. Koristeći se kadar-sekvencama, odličnom crno-belom fotografijom, inventivnim kadriranjem i vrlo lepo odabranim lokacijama, Janković u većem delu uspeva da zamaskira sve nedostatke retorikom art-house filma i Crnog talasa i u smislu vizuelne prerade tog crnotalasovskog materijala najviše podseća na Kokana Rakonjca. Sasvim je sigurno da bi sa boljim repro-materijalom, Janković uspeo da izgura još bolji film i na neki način ova partija sa hendikepom samo pokazuje jedan vrlo potentan talenat koji je nažalost zarobljen u kinematografiji koja ne ume da pravilno profliše materijal i ambijent za rad.
Naprosto, reditelj Jankovićevog talenta zarobljen je u produkcionim okolnostima u kojima finansijeri misle da je Premovićev scenario dobar, i dok god bude takva situacija, i rezultati će više biti na nivou velikih obećanja nego velikih dometa. Pa ipak, FLEŠBEK nudi razloge za optimizam uprkos opštoj truleži u kojoj je nastao.
Nadam se da će FLEŠBEK biti dobro prihvaćen uprkos svojim nedostacima i da će omogućiti Jankoviću da snimi i neki novi film u kome će svoj talenat spojiti sa adekvatnijim materijalom.
Janković pripada novoj generaciji reditelja koja sada ulazi u kinematografiju i uz Nikolu Ležaića on će ih reprezentovati ove sezone. Na osnovu njihovih studentskih filmova među kojima su verovatno najpoznatiji radovi Jelene Tvrdišić i Vladimira Mančića bilo je jasno da će doneti nešto novo u našu kinematografiju, jedan svež izraz i poznavanje tehnike koje do sada nije bilo toliko zastupljeno. I Janković je to uprkos svemu pokazao u FLEŠBEKU. U tom smislu, premijera ovog filma je bitan korak za ulazak jedne potpuno nove generacije u naš film.
* * 1/2 / * * * *
Janković se ispostavio kao najveći adut ovog filma, a Premović svakako kao njegov najveći problem. Premovićev uticaj je negativan i na nivou scenarija i na nivou glume. Dok se kao fizička pojava Premović može nametnuti kao solidan, čak i filmičan glumac, na tragu James Gandolfinija/Takeshi Kitana, što sugeriše i sam scenario, on postaje katastrofalan čim progovori. Iako njegov lik u ovom filmu ne govori mnogo, govori sasvim dovoljno da u priličnoj meri onemogući Jankovićev rad i da ugrozi mnoge scene. Iako se zbog male količine replika, Premović-glumac ne može okriviti da je previše oštetio film, čini se da je film mogao biti znatno snažniji sa drugim glumcem u ovoj ulozi.
Kao scenarista, reklo bi se da Premović već poprima obrise autora i da ima jednu kronenbergovsku opsesiju ginekologijom i pitanjima neželjene trudnoće tako da bi se stil koji je on ustoličio mogao nazvati "ginekološkim neorealizmom". Janković uspeva manje ili više dobro da se izbori sa Premovićevim scenama u kojima se situacije osrednje potentnosti razvlače do iznemoglosti i nazad, i sasvim je sigurno da bi mladom reditelju posao bio olakšan da je scenario bio sadržajniji, sa bogatijim likovima, raznovrsnijim radnjama i bolje vođenim zapletom.
S druge strane, sve ono što su nedostaci Premovića kao pisca, Janković dobro pokriva poznavanjem filma, i za piščeve greške nalazi stilska rešenja u kojima takv greške mogu da se prihvate.
Iako su svi ovi problemi sa Premovićem u centru dosta krupni, Janković i njegov DP Igor Šunter s druge strane uglavnom uspevaju da mu budu dobra protivteža. Koristeći se kadar-sekvencama, odličnom crno-belom fotografijom, inventivnim kadriranjem i vrlo lepo odabranim lokacijama, Janković u većem delu uspeva da zamaskira sve nedostatke retorikom art-house filma i Crnog talasa i u smislu vizuelne prerade tog crnotalasovskog materijala najviše podseća na Kokana Rakonjca. Sasvim je sigurno da bi sa boljim repro-materijalom, Janković uspeo da izgura još bolji film i na neki način ova partija sa hendikepom samo pokazuje jedan vrlo potentan talenat koji je nažalost zarobljen u kinematografiji koja ne ume da pravilno profliše materijal i ambijent za rad.
Naprosto, reditelj Jankovićevog talenta zarobljen je u produkcionim okolnostima u kojima finansijeri misle da je Premovićev scenario dobar, i dok god bude takva situacija, i rezultati će više biti na nivou velikih obećanja nego velikih dometa. Pa ipak, FLEŠBEK nudi razloge za optimizam uprkos opštoj truleži u kojoj je nastao.
Nadam se da će FLEŠBEK biti dobro prihvaćen uprkos svojim nedostacima i da će omogućiti Jankoviću da snimi i neki novi film u kome će svoj talenat spojiti sa adekvatnijim materijalom.
Janković pripada novoj generaciji reditelja koja sada ulazi u kinematografiju i uz Nikolu Ležaića on će ih reprezentovati ove sezone. Na osnovu njihovih studentskih filmova među kojima su verovatno najpoznatiji radovi Jelene Tvrdišić i Vladimira Mančića bilo je jasno da će doneti nešto novo u našu kinematografiju, jedan svež izraz i poznavanje tehnike koje do sada nije bilo toliko zastupljeno. I Janković je to uprkos svemu pokazao u FLEŠBEKU. U tom smislu, premijera ovog filma je bitan korak za ulazak jedne potpuno nove generacije u naš film.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment