Uznemiren jalovom profesionalnošću NINJA ASSASSINa odlučio sam da se malo okrepim ljupkim amaterizmom Prachye Pinkaewa i da pogledam CHOCOLATE. Nažalost tokom gledanja ovog filma, uglavnom mi se samo opet gledao ONG BAK jer čini mi se da Pinkaew previše želi da se uozbilji u odnosu na ono što najbolje radi a to je ROĐEN KAO RATNIK - samo dobar. U svojim filmovima sa Tony Jaaom, Pinkaew je stekao svetsku relevantnost upravo zato što je vratio borilački film marginalcima u svakom smislu. Dakle, ne samo da su junaci bili marginalci u okolnostima koje su egzotične i goofy već je i sam proces filmmakinga vraćen autorima koji nisu na mnogo višem nivou, kao što je i bilo u izvorno Bruce Leejevo vreme Lo Weija i slične ekipe. Pinkaew je vratio borilački film na ulice, uličarima, ispred i iza kamere. Kada se pojavio ONG BAK, sada već dosta davno, to je bio moj primarni utisak, ali očigledno da je internacionalna recepcija bila drugačija i da je ubedila Pinkaewa kako je on sada kao neki ozbiljan reditelj. I zaista CHOCOLATE pokušava da se bazira na nekakvoj wooovskoj melodrami spojenoj sa takashimiikeovskim opštim mestima u domenu prikazivanja bande (trandže u bandi), ali naravno jako naivno ostvarenoj i ta melodrama zauzima dosta prostora. Realno, Pinkaew je u svojim tajlandskim cutovima filmova uvek imao predugu predigru na putu do akcije (ONG BAK u Bessonovom cutu je mnogo efikasniji u tom smislu, ali opterećenje melodramom je neizlečivi problem tajlandskih akcijaša tako da nije Pinkaew sam kriv za to) ali nekako sve do ovog filma njegov rediteljski postupak u odnosu na priču nije bio tako pretenciozan.
Rekao bih čak da je sam Besson bolje shvatio Pinkaewa i da su u stvari BANLIEU filmovi sa parkour zvezdama na neki način njegova intrepretacija tog uličnog stila koji je oživeo Pinkaew sa ONG BAKom.
No, kada se konačno dođe do akcije, s jedne strane šteta što Tony Jaa nije tu jer on realno jeste retka autentična akciona zvezda koja se pojavila poslednjih godina i voleo bih da ga opet gledam u saradnji sa Pinkaewom, ali sa druge strane, Yatin Mitananda (hajpovana pod umetničkim imenom JeeJa Yanin) ima odličan potencijal i dobro se snalazi u Pinkaewljevom jackiechanovskom rediteljskom postupku u kome svežinu nosi ta snuff dimenzija kaskaderskog rada. Štaviše, sudeći po sinopsisu za Pinkaewov najavljeni zapadni debi sa Djimon Hounsouom, rekao bih da već u njemu ima uloga za Mitanandu. Ukoliko taj film bude ostvaren, mislim da bi to sigurno bilo interesantno iamjući u vidu da Djimon ima odličan martial arts potencijal.
Kada se lati wireworka, osim u stuntovima u samom klimaksu filma koji su maestralno urađeni u svim aspektima, Pinkaew nije dovoljno ubedljiv. Međutim, dok god se drži oprobanih jackiechanovskih gimnastičko-baletskih domena akcije, tu zaista vraća pravu telesnost martial arts filmu, udarce koji bole (set-piece na pijaci) nešto što nedostaje poslednjih godina čak i kod J.J. Perryja i što srećemo maltene samo kod parkourovaca, mada se mora priznati da su neke koreografije Jeffa Imade u Bourne-filmovima bile dosta blizu tome.
Najbriljantniji fight u filmu i mislim da o tome postoji konsenzus, jeste kada Zen susretne svog glitchevitog antipoda, dečka u Adidas trenerci sa tikovima. To je maestralan touch na nivou storytellinga kroz borbu i da je Pinkaew imao samo zrno rediteljskog dara onda bi razvio subplot sa ovim dečakom i priču o tome kako mafija traži special klinca kako bi parirao autističnoj devojčici sa kojom ne mogu da izađu na kraj. No, Pinkaew je dosta jednodimenzionalan tako da je ono što je zapravo ključ filma prisutno tek u jednoj tuči od nekoliko minuta. Štaviše, reklo bi se da ekstremnost dečakovog problema u "običnom životu" i upotrebljivost istog u borbi podsećaju da je i Zen možda mogla imati neke takve toucheve u svom borilačkom stilu.
CHOCOLATE je film u kome ne funkcioniše ništa od onoga što je Pinkaew želeo da unese kao unapređenje svog stila ali je zato perfektno sve ono što je pokušao da ostavi iza sebe. Na kraju se sve svodi na odličnu akciju sa harizmatičnim borcem u centru zbivanja što Yatin svakako jeste a tridesetak minuta diletantske drame je tu samo da bi se oprostio zbog akcije.
* * 1/2 / * * * *
Rekao bih čak da je sam Besson bolje shvatio Pinkaewa i da su u stvari BANLIEU filmovi sa parkour zvezdama na neki način njegova intrepretacija tog uličnog stila koji je oživeo Pinkaew sa ONG BAKom.
No, kada se konačno dođe do akcije, s jedne strane šteta što Tony Jaa nije tu jer on realno jeste retka autentična akciona zvezda koja se pojavila poslednjih godina i voleo bih da ga opet gledam u saradnji sa Pinkaewom, ali sa druge strane, Yatin Mitananda (hajpovana pod umetničkim imenom JeeJa Yanin) ima odličan potencijal i dobro se snalazi u Pinkaewljevom jackiechanovskom rediteljskom postupku u kome svežinu nosi ta snuff dimenzija kaskaderskog rada. Štaviše, sudeći po sinopsisu za Pinkaewov najavljeni zapadni debi sa Djimon Hounsouom, rekao bih da već u njemu ima uloga za Mitanandu. Ukoliko taj film bude ostvaren, mislim da bi to sigurno bilo interesantno iamjući u vidu da Djimon ima odličan martial arts potencijal.
Kada se lati wireworka, osim u stuntovima u samom klimaksu filma koji su maestralno urađeni u svim aspektima, Pinkaew nije dovoljno ubedljiv. Međutim, dok god se drži oprobanih jackiechanovskih gimnastičko-baletskih domena akcije, tu zaista vraća pravu telesnost martial arts filmu, udarce koji bole (set-piece na pijaci) nešto što nedostaje poslednjih godina čak i kod J.J. Perryja i što srećemo maltene samo kod parkourovaca, mada se mora priznati da su neke koreografije Jeffa Imade u Bourne-filmovima bile dosta blizu tome.
Najbriljantniji fight u filmu i mislim da o tome postoji konsenzus, jeste kada Zen susretne svog glitchevitog antipoda, dečka u Adidas trenerci sa tikovima. To je maestralan touch na nivou storytellinga kroz borbu i da je Pinkaew imao samo zrno rediteljskog dara onda bi razvio subplot sa ovim dečakom i priču o tome kako mafija traži special klinca kako bi parirao autističnoj devojčici sa kojom ne mogu da izađu na kraj. No, Pinkaew je dosta jednodimenzionalan tako da je ono što je zapravo ključ filma prisutno tek u jednoj tuči od nekoliko minuta. Štaviše, reklo bi se da ekstremnost dečakovog problema u "običnom životu" i upotrebljivost istog u borbi podsećaju da je i Zen možda mogla imati neke takve toucheve u svom borilačkom stilu.
CHOCOLATE je film u kome ne funkcioniše ništa od onoga što je Pinkaew želeo da unese kao unapređenje svog stila ali je zato perfektno sve ono što je pokušao da ostavi iza sebe. Na kraju se sve svodi na odličnu akciju sa harizmatičnim borcem u centru zbivanja što Yatin svakako jeste a tridesetak minuta diletantske drame je tu samo da bi se oprostio zbog akcije.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment