Pogledao sam NINE Roba Marshalla. Moram priznati da sam očekivao trainwreck pošto odavno jedan major film nije na ovaj način kritikovan, i moram priznati da mi je upravo možda zbog sniženih očekivanja, ovaj naslov bio izuzetno zanimljiv. NINE je dakako film sa ozbiljnim problemom i to je problem koji je vazan za jedan od ključnih segmenata filma, reč je o samom žanrovskom određenju. Naime, NINE je mjuzikl u kome je muzički aspekt narativno neuklopljen i što je još gore filmski potpuno zakržljao. Ne samo da pesme nemaju apsolutno nikakav značaj za radnju već je reč o numerama koje junaci izvode u nekakvim artificijelnim ambijentima koji nemaju veze sa scenom u kojoj se dešava situacija koja je dramski okidač za numeru. U tom smislu, film bi ziasta bio bolji bez tih numera, a rekao bih da ga je maltene bilo moguće i izmontirati bez njih. Kada god imamo film u kome se neka scena bez problema može izbaciti a da film ostane netaknut, u problemu smo, ali kada film u kome se mogu izbaciti scene koje su suština njegovog žanrovskog izraza, onde je to zaista veliki problem.
Međutim, dramski deo filma, u konvencionalnom delu je izvanredan i sasvim mi je jasno zašti je izbirljivi Day Lewis izabrao igra u ovom mjuziklu. Moguće je da ja imam profesionalnu deformaciju i da zbog toga pažljivije i drugačije posmatram filmove o filmašima, ali NINE je jedan od izuzetno pregnantnih naslova, što i ne čudi pošto je prvopotpisani na scenariju Michael Tolkin, scenarista o čijim se filmovima može reći ovo ili ono ali je on pisac koji savršeno razume samu esenciju filmskog izraza i što je još važnije procesa nastanka filma, o čemu svedoči možda i najbitniji film na temu, Altmanovo povratničko remek-delo PLAYER.
Scenarista PLAYERa u adaptaciji Arthura Kopita, uspeva da uhvati esenciju perioda kada su filmski reditelji bili šamani, i kada je kako bi rekao lou benny njihov koeficijent plejerizma bio enroman. Guido Contini koje samo na prvi pogled parafraza Mastroianija iz OTTO E MEZZO, koji je pak samo na prvi pogled parafraza samog Fellinija, upravo je otelotvorenje tog reditelja čiji je zadatak da snima filmove koji treba da hipnotišu mase iluzijom 24 sličice u sekundi, autor koji mora istovremeno umetnik i zabavljač, autor iz perioda kada je film bio naivniji i bitniji, kada je bio i storytelling i informacija. Takve reditelje danas nemamo, a Tolkin savršeno uspeva da zabeleži sve aspekte u kojima su takvi reditelji delovali. Od dizajna imidža neke zemlje, u NINE se govori o Italiji, ali imamo još radikalnije primere reditelja-šamana koji su svoje lokalne kulture formulisali na način da su na kraju stvarnost preoblikovali u skladu sa slikama iz tih filmova (najbolji primer El Indio) do njihove ličnosti koja je morala da bude uzbudljiva kao film (primeri su brojni). Danas, talvih reditelja ili nema ili ih ima malo.
Daniel Day Lewis savršeno uspeva da zarobi tu preopterećenu izmučenu ličnost koja treba da napravi film u okolnostima u kojima sam život liči na film. Žene koje se pojavljuju oko njega, podređene su Day Lewisu, i nažalost zbog nefunkcionalnosti muzičkih numera koje bi trebalo da formulišu njihove karaktere ti likovi ne uspevaju da peđu rampu. Međutim, iz Day Lewisovog odnosa prema njima, pošto kao i uvek junaka igra partner isto onoliko koliko i sam glumac, ti likovi uspevaju da profunkcionišu.
Muzičke numere su vrlo skromne i u muzičkom i u vizuelnom smislu, dočim je sama rekontrukcija epohe skromnija nego što bi se očekivala ali sasvim u redu. Rob Marshall se vrlo dobro snalazi u dramskom delu iako bi on trebalo ne samo da je specijalista za mjuzikl nego i rodonačeklnik novog talasa mjuzikla sa filmom CHICAGO. NINE nema tu revizionističku potentnost u žanru mjuzila ali je kako rekoh izvanredna studija filma i autora iz jedne epohe koje više nema. U tom smislu, meni nije izostala ni emocija, no kako rekoh ja sam ipak profesionalno (i na još neke načine) deformisan te mislim da moj pogled na ovaj naslov možda nije toliko referentan za obično gledalište.
U svakom slučaju, mislim da je reč o naslovu vrednom pažnje i pravom comebacku Michaela Tolkina.
* * * / * * * *
Međutim, dramski deo filma, u konvencionalnom delu je izvanredan i sasvim mi je jasno zašti je izbirljivi Day Lewis izabrao igra u ovom mjuziklu. Moguće je da ja imam profesionalnu deformaciju i da zbog toga pažljivije i drugačije posmatram filmove o filmašima, ali NINE je jedan od izuzetno pregnantnih naslova, što i ne čudi pošto je prvopotpisani na scenariju Michael Tolkin, scenarista o čijim se filmovima može reći ovo ili ono ali je on pisac koji savršeno razume samu esenciju filmskog izraza i što je još važnije procesa nastanka filma, o čemu svedoči možda i najbitniji film na temu, Altmanovo povratničko remek-delo PLAYER.
Scenarista PLAYERa u adaptaciji Arthura Kopita, uspeva da uhvati esenciju perioda kada su filmski reditelji bili šamani, i kada je kako bi rekao lou benny njihov koeficijent plejerizma bio enroman. Guido Contini koje samo na prvi pogled parafraza Mastroianija iz OTTO E MEZZO, koji je pak samo na prvi pogled parafraza samog Fellinija, upravo je otelotvorenje tog reditelja čiji je zadatak da snima filmove koji treba da hipnotišu mase iluzijom 24 sličice u sekundi, autor koji mora istovremeno umetnik i zabavljač, autor iz perioda kada je film bio naivniji i bitniji, kada je bio i storytelling i informacija. Takve reditelje danas nemamo, a Tolkin savršeno uspeva da zabeleži sve aspekte u kojima su takvi reditelji delovali. Od dizajna imidža neke zemlje, u NINE se govori o Italiji, ali imamo još radikalnije primere reditelja-šamana koji su svoje lokalne kulture formulisali na način da su na kraju stvarnost preoblikovali u skladu sa slikama iz tih filmova (najbolji primer El Indio) do njihove ličnosti koja je morala da bude uzbudljiva kao film (primeri su brojni). Danas, talvih reditelja ili nema ili ih ima malo.
Daniel Day Lewis savršeno uspeva da zarobi tu preopterećenu izmučenu ličnost koja treba da napravi film u okolnostima u kojima sam život liči na film. Žene koje se pojavljuju oko njega, podređene su Day Lewisu, i nažalost zbog nefunkcionalnosti muzičkih numera koje bi trebalo da formulišu njihove karaktere ti likovi ne uspevaju da peđu rampu. Međutim, iz Day Lewisovog odnosa prema njima, pošto kao i uvek junaka igra partner isto onoliko koliko i sam glumac, ti likovi uspevaju da profunkcionišu.
Muzičke numere su vrlo skromne i u muzičkom i u vizuelnom smislu, dočim je sama rekontrukcija epohe skromnija nego što bi se očekivala ali sasvim u redu. Rob Marshall se vrlo dobro snalazi u dramskom delu iako bi on trebalo ne samo da je specijalista za mjuzikl nego i rodonačeklnik novog talasa mjuzikla sa filmom CHICAGO. NINE nema tu revizionističku potentnost u žanru mjuzila ali je kako rekoh izvanredna studija filma i autora iz jedne epohe koje više nema. U tom smislu, meni nije izostala ni emocija, no kako rekoh ja sam ipak profesionalno (i na još neke načine) deformisan te mislim da moj pogled na ovaj naslov možda nije toliko referentan za obično gledalište.
U svakom slučaju, mislim da je reč o naslovu vrednom pažnje i pravom comebacku Michaela Tolkina.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment