Iako se to ne bi očekivalo od mene, prilično sam veliki fan Želimira Žilnika. U tom smislu STARA ŠKOLA KAPITALIZMA i dalje uspeva da obnovi ono što je najveći adut njegovog rada a to je prepoznavanje političkih tendencija odnosno ta čudna mešavina dokumentarizma i diletantizma u igranom segmentu koja ipak čini neki potpuno apartan filmski rukopis koji je sasvim funkcionalan na ničijoj zemlji između art-housea i video arta.
Žilnikova režija i dalje ima gotovo tinejdžersku energiju kako na nivou samih događaja koje beleži tako i vizuelnog koncepta koji ne posustaje od svoje JACKASS autentičnosti. Neobično je koliko neki stari reditelji kod nas deluju virilnije i mlađe od mnogih mlađih. U tom smislu, nije čudno što je Žilnik velikan.
U izvesnom smislu, dobio je naslednika u Mladenu Đorđeviću koji je Žilnikovu poetiku apgrejdovao u smislu ubedljivosti filmskog prizora ali Đorđević nije uspeo da ga nasledi na planu političke relevantnosti gde je ostao u domenu ubedljivog ali konvencionalnog peplitanja žanrovskih strategija i ideoloških opservacija koje su generalne i odnose se na neke trajnije procese. Žilnik je međutim mladalački aktuelan a u slučaju STARE ŠKOLE KAPITALIZMA reklo bi se da je čak topical i da je bio vizionar ako imamo u vidu kako se razvijala priča sa hapšenjem anarhista što je u stvari manje važna priča od generalne priče o radničkim štrajkovima.
Žilnik je prepoznao talas u trenutku kada je to još bio samo niz izdvojenih ali prilično masovnih incidenata i povezao ga sa anarhističkom pričom a nju samo je onda povezao sa komunističkom scenom u širem smislu, kako sa teoretičarima koji su nespremni da se uključe u borbu i žele da žive u kuli od bjelokosti tako i sa drugim neanarhističkim grupacijama.
Konkretno znam da je bilo još scna koje nisu ušle u film a u kojima su se pojavljivale još neke ličnosti sa scene.
Posle spaljivanja američke zastave i nekoliko blokada fakulteta, srpska komunistička ekipa se vratila u igru a podmladak Trivunčeve generacije je došao u žižu ne samo medija već i bezbednosnih struktura. S druge strane, česti i masovni štrajkovi postali su gorući društveni problem, a sve to je na neki način anticipirano u ovom filmu.
Međutim, ono što u političkom smislu jeste autogol je to što Žilnik u svom pristupu problemu spoj autentičnih likova u izmišljenim situacijama prikazan na filmski naivan način pretvara u svojevrsnu freakshow komediju koja devalvira ne samo političke aktiviste čije je učešće u ovom filmu bilo njihov lični izbor i očigledno pogrešna procena jer ni sami nisu mogli naslutiti da će se njihova priča do te mere aktuelizovati da će im ovakav komičan pristup biti kontraproduktivan. Međutim, tu su i radnici koji ipak nemaju toliki nivo političke svesti i koji podcrtavaju taj freakshow element a pritom nemaju ideološku agendu u svemu tome. Reklo bi se da su oni ako ne izmanipulisani a onda nezreli i da nije trebalo da pretvaraju svoj problem u komediju.
Iako je film u suštini na njihovoj strani i to nije sporno, smatram da nije dobro da se takav politički problem pretvara u komediju zbog toga što se time pretvara u nešto podnošljivo. U tom smislu, još pre nekoliko godina pisao sam o anestetičkoj ulozi Indexovaca za vreme Miloševića, iako su oni verovatno želeli da mu iskreno pružaju otpor ali su na kraju režimu dali ljudsko lice, pokazali da su i oni komični na neki način. Čini mi se da je to Žilnik uradio u ovom filmu. Uostalim, i Žilnik je imao svoje koketiranje sa Indexovcima u svom filmu koji je snimio sa Mićkom.
Na kraju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA postaje neka vrsta zabave, sa političkim tonom, i gledalac posle cele priče može ali i ne mora biti išta obavešteniji o problemu.
Kad je reč o ličnoj harizmi, iz ovog filma je jasno zašto je Trivunac lider, a generalno se kao zanimljiviji protagonisti pokazuju veterani Lazar Stojanović i Branislav Stojanović-Trša, stari beogradski lakanovac. U suštini i njihov fikcionalni odnos u filmu je najzanimljiviji i Žilniku je najbliži generacijski.
U svakom slučaju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA je jedan od najbitnijih događaja sezone i to je jasno. Šteta je samo što politički aspekt nema veći impact, to jest nije pravilno usmeren.
Nove političke okolnosti nose sa sobom i potrebu za novom vrstom političkog filma. Bilo bi dobro da se pojave neki novi reditelji koji će preuzeti štafetu od Žilnika.
Žilnikova režija i dalje ima gotovo tinejdžersku energiju kako na nivou samih događaja koje beleži tako i vizuelnog koncepta koji ne posustaje od svoje JACKASS autentičnosti. Neobično je koliko neki stari reditelji kod nas deluju virilnije i mlađe od mnogih mlađih. U tom smislu, nije čudno što je Žilnik velikan.
U izvesnom smislu, dobio je naslednika u Mladenu Đorđeviću koji je Žilnikovu poetiku apgrejdovao u smislu ubedljivosti filmskog prizora ali Đorđević nije uspeo da ga nasledi na planu političke relevantnosti gde je ostao u domenu ubedljivog ali konvencionalnog peplitanja žanrovskih strategija i ideoloških opservacija koje su generalne i odnose se na neke trajnije procese. Žilnik je međutim mladalački aktuelan a u slučaju STARE ŠKOLE KAPITALIZMA reklo bi se da je čak topical i da je bio vizionar ako imamo u vidu kako se razvijala priča sa hapšenjem anarhista što je u stvari manje važna priča od generalne priče o radničkim štrajkovima.
Žilnik je prepoznao talas u trenutku kada je to još bio samo niz izdvojenih ali prilično masovnih incidenata i povezao ga sa anarhističkom pričom a nju samo je onda povezao sa komunističkom scenom u širem smislu, kako sa teoretičarima koji su nespremni da se uključe u borbu i žele da žive u kuli od bjelokosti tako i sa drugim neanarhističkim grupacijama.
Konkretno znam da je bilo još scna koje nisu ušle u film a u kojima su se pojavljivale još neke ličnosti sa scene.
Posle spaljivanja američke zastave i nekoliko blokada fakulteta, srpska komunistička ekipa se vratila u igru a podmladak Trivunčeve generacije je došao u žižu ne samo medija već i bezbednosnih struktura. S druge strane, česti i masovni štrajkovi postali su gorući društveni problem, a sve to je na neki način anticipirano u ovom filmu.
Međutim, ono što u političkom smislu jeste autogol je to što Žilnik u svom pristupu problemu spoj autentičnih likova u izmišljenim situacijama prikazan na filmski naivan način pretvara u svojevrsnu freakshow komediju koja devalvira ne samo političke aktiviste čije je učešće u ovom filmu bilo njihov lični izbor i očigledno pogrešna procena jer ni sami nisu mogli naslutiti da će se njihova priča do te mere aktuelizovati da će im ovakav komičan pristup biti kontraproduktivan. Međutim, tu su i radnici koji ipak nemaju toliki nivo političke svesti i koji podcrtavaju taj freakshow element a pritom nemaju ideološku agendu u svemu tome. Reklo bi se da su oni ako ne izmanipulisani a onda nezreli i da nije trebalo da pretvaraju svoj problem u komediju.
Iako je film u suštini na njihovoj strani i to nije sporno, smatram da nije dobro da se takav politički problem pretvara u komediju zbog toga što se time pretvara u nešto podnošljivo. U tom smislu, još pre nekoliko godina pisao sam o anestetičkoj ulozi Indexovaca za vreme Miloševića, iako su oni verovatno želeli da mu iskreno pružaju otpor ali su na kraju režimu dali ljudsko lice, pokazali da su i oni komični na neki način. Čini mi se da je to Žilnik uradio u ovom filmu. Uostalim, i Žilnik je imao svoje koketiranje sa Indexovcima u svom filmu koji je snimio sa Mićkom.
Na kraju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA postaje neka vrsta zabave, sa političkim tonom, i gledalac posle cele priče može ali i ne mora biti išta obavešteniji o problemu.
Kad je reč o ličnoj harizmi, iz ovog filma je jasno zašto je Trivunac lider, a generalno se kao zanimljiviji protagonisti pokazuju veterani Lazar Stojanović i Branislav Stojanović-Trša, stari beogradski lakanovac. U suštini i njihov fikcionalni odnos u filmu je najzanimljiviji i Žilniku je najbliži generacijski.
U svakom slučaju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA je jedan od najbitnijih događaja sezone i to je jasno. Šteta je samo što politički aspekt nema veći impact, to jest nije pravilno usmeren.
Nove političke okolnosti nose sa sobom i potrebu za novom vrstom političkog filma. Bilo bi dobro da se pojave neki novi reditelji koji će preuzeti štafetu od Žilnika.
No comments:
Post a Comment