Alejandro Amenabar je uspeo da sa svojim petim filmom postane zastrašujuće irelevantan reditelj. Uprkos tome što sam obožavao prva tri, četvrti mi je bio toliko odvratan na nivou teme da ga nisam ni gledao a nije trebalo puno da se nasluti da će mu taj film biti i formalno najuspešniji kad je reč o usponu unutar internacionalnog filmskog establišmenta, "oskara" i sl. Međutim, dok je MAR ADENTRO bio cripplesploitation film koji je tipičnoj socijalno angažovanoj temi dodao neke manje rabljene moralne dileme, poput priče o eutanaziji, AGORA je pokušaj pravljenja istorijskog spektakla koji pokušava da spoji prostosrdačnost arhaičnih istorijskih rekonstukcija koje su zastarele (without being pleasantly oldfashioned) sa nekakvim kao racionalističkim pogledom na stvari koji samo može da pobudi cinizam. AGORA spaja naivnost biblijskih filmova pedesetih i šezdesetih sa prlično infantilnim pokušajem da se kroz manipulativnu gung ho priču objasni problem naučnog rada i ideje progresa u okolnostima verskog rata. Revizionistički aspekt proizilazi iz oštre kritike hrišćanskih velikodostojnika i njihovih sledbenika, ali ta kritika je nedorečena jer je potpuno izmeštena van istorijskog i šireg političkog konteksta što je nedopustivo za bilo koji ozbiljan pokušaj kritike i praktično se spušta na nivo jednostavnosti poruka koje su prenošene masama upravo u vreme masovnih histerija koje su i dovele do spaljivanja aleksandrijske biblioteke.
Da ironija bude veća, Amenabarov pokušaj da nam kao revolucionarno prikaže nešto što je do te mere opšte poznato pada upravo u poređenju sa dva estetski ultraradikalna filma velikog katolika Mela Gibsona, možda najvećeg deklarisanog reakcionara u mejnstrim filmu danas. Gibsonove rekonstrukcije su neuporedivo radikalnije i modernije od Amenabarovih koje su gotovo apsurdne u svojoj holivudizovanosti, junacima čiji su odnosi na nivou telenovele i broken Englishom koji kao da je izašao iz neke stare italo biblesploitation produkcije. Amenabarovom univerzumu se ne veruje ni un jednom monentu a motivacije likova su do te mere uprošćene da bi se reklo da su i ispod nivoa starih biblijskih filmova koji su u ključnim dramskim čvorištima barem donosili dileme glavnih junaka.
Međutim, poseban stepen apsurda vezan je za spoj naivne kinematografije i jednog infantilizovanja teme kroz primenu savremenih pogleda na svet u odnosu na neke potpuno drugačije odnose. Upravo je Gibson naročito efektno kroz istorijsku rekonstrukciju i korišćenje jezika koji se tada govorio uspeo da dočara koliko se svet u kome su se te priče dešavale razlikovao, dočim Amenabar pokušava da kroz naivnu polusavremenu psihologizaciju objasni šta su u stvari bili motivi.
I na kraju cela priča deluje ambivalentno. Na nivou glume ta prevaziđena holivudska škola čini da svi izgledaju ili kao da zaista veruju u ovo ili ono, ili da su naprosto zli i pokvareni, nema nikakve prave analize i objašnjavanja društvenih mehanizama. Na analizi insistiram upravo zbog Amenabarove prosvetiteljske teze koju pokušava da provede.
Na kraju, gledalac se zaista upita zašto nije snimio bolji film kad je tako napredan i pametan.
Nažalost, ni u arhaičnoj holivudskoj poetici nije istrajao jer likovi jesu banalni ali se zato jako teško razlikuju i o njihovim karakterima, pa čak ni tipovima ne saznajemo previše. Film u drugoj polovini postaje vrlo konfuzan a priča o Hipatijinim istraživanjima i verskom ratu počinje da se poprilično razdvaja. Neki junaci koje u prvoj polovini postavi kao bitne posle prekida i protoka vremena na sredini filma nestaju, njihova sudbina i motivacije postaju potpuno nejasni a AGORA zaslužuje naziv AGONIJA, iako je taj naslov Elem Klimov u svakom smislu ispoštovao u svom filmu o Raspućinu.
Baš mi je žao što je peti film ispao ovakav jer upravo je AGORA trebalo da bude projekat u kome će Amenabar kapitalizovati svoju izvanrednu internacionalnu poziciju. U izvednom smislu, AGORA po određenim elementima neuspeha podseća na GEORGIJA, koji je takođe peti film svog reditelja, s tim što GEORGIJE nije doživeo solidnu prođu koju AGORA uprkos svojim nedostacima ipak jeste imala, sa nastupima na festivalima, solidnim rezultatom na blagajnama i španskim nagradama. Nažalost, čini se da Amenabar neće posle ovakvog posrnuća biti ošamaren i vraćen na pravi put.
Da ironija bude veća, Amenabarov pokušaj da nam kao revolucionarno prikaže nešto što je do te mere opšte poznato pada upravo u poređenju sa dva estetski ultraradikalna filma velikog katolika Mela Gibsona, možda najvećeg deklarisanog reakcionara u mejnstrim filmu danas. Gibsonove rekonstrukcije su neuporedivo radikalnije i modernije od Amenabarovih koje su gotovo apsurdne u svojoj holivudizovanosti, junacima čiji su odnosi na nivou telenovele i broken Englishom koji kao da je izašao iz neke stare italo biblesploitation produkcije. Amenabarovom univerzumu se ne veruje ni un jednom monentu a motivacije likova su do te mere uprošćene da bi se reklo da su i ispod nivoa starih biblijskih filmova koji su u ključnim dramskim čvorištima barem donosili dileme glavnih junaka.
Međutim, poseban stepen apsurda vezan je za spoj naivne kinematografije i jednog infantilizovanja teme kroz primenu savremenih pogleda na svet u odnosu na neke potpuno drugačije odnose. Upravo je Gibson naročito efektno kroz istorijsku rekonstrukciju i korišćenje jezika koji se tada govorio uspeo da dočara koliko se svet u kome su se te priče dešavale razlikovao, dočim Amenabar pokušava da kroz naivnu polusavremenu psihologizaciju objasni šta su u stvari bili motivi.
I na kraju cela priča deluje ambivalentno. Na nivou glume ta prevaziđena holivudska škola čini da svi izgledaju ili kao da zaista veruju u ovo ili ono, ili da su naprosto zli i pokvareni, nema nikakve prave analize i objašnjavanja društvenih mehanizama. Na analizi insistiram upravo zbog Amenabarove prosvetiteljske teze koju pokušava da provede.
Na kraju, gledalac se zaista upita zašto nije snimio bolji film kad je tako napredan i pametan.
Nažalost, ni u arhaičnoj holivudskoj poetici nije istrajao jer likovi jesu banalni ali se zato jako teško razlikuju i o njihovim karakterima, pa čak ni tipovima ne saznajemo previše. Film u drugoj polovini postaje vrlo konfuzan a priča o Hipatijinim istraživanjima i verskom ratu počinje da se poprilično razdvaja. Neki junaci koje u prvoj polovini postavi kao bitne posle prekida i protoka vremena na sredini filma nestaju, njihova sudbina i motivacije postaju potpuno nejasni a AGORA zaslužuje naziv AGONIJA, iako je taj naslov Elem Klimov u svakom smislu ispoštovao u svom filmu o Raspućinu.
Baš mi je žao što je peti film ispao ovakav jer upravo je AGORA trebalo da bude projekat u kome će Amenabar kapitalizovati svoju izvanrednu internacionalnu poziciju. U izvednom smislu, AGORA po određenim elementima neuspeha podseća na GEORGIJA, koji je takođe peti film svog reditelja, s tim što GEORGIJE nije doživeo solidnu prođu koju AGORA uprkos svojim nedostacima ipak jeste imala, sa nastupima na festivalima, solidnim rezultatom na blagajnama i španskim nagradama. Nažalost, čini se da Amenabar neće posle ovakvog posrnuća biti ošamaren i vraćen na pravi put.
No comments:
Post a Comment