Pogledao sam THE WOLFMAN Joe Johnstona. Film je prilično slab, i uprkos tome što mu se može naći nekoliko olakšavajućih okolnosti, reč je o krajnje nezadovoljavajućem gledalačkom iskustvu.
Prva olakšavajuća okolnost jeste to što je reč o jednoj vrlo problematičnoj produkciji. Kao šđto znamo prvi scenario napisao je Andrew Kevin Walker za marka Romaneka da režira, to je jedan film, a onda su dovedeni David Self da preprave i Joe Johnston da režira što je realno potpuno drugi film. I to ne po svaku cenu lošiji film, ali prosto drugi film. To je sigurno doprinelo tome da film na kraju ostavlja prilično polovičan utisak, kao da u izvesnim segmentima nije razvijen kako treba. Ako se tome dodaju recutovi i reshootovi, činjenica da je film i ovakav ispao deluje kao uspeh.
Zatim, olakšavajuća okolnost je to da je reč o pokušaju da se rebootuje izvorni WOLFMAN koji je Universalov klasik koji je bio template i potom bio done to death do te mere da objektivno danas jako retko imamo funkcionalne werewolf filmove bazirane na misteriji o tome šta je izvor problema. Čak i klasik poput HOWLINGa ima taj problem. S druge strane, imali smo nekoliko odličnih revizionističkih naslova kao što su DOG SOLDIERS i GINGER SNAPS ali zadatak postavljen pred ovu dvojicu scenarista i par reditelja bio je da snime muzejski film, da snime osavremenjenu varijantu onoga što već znamo, da ovaj film bude nova verzija onog starog a to ne pije vodu.
Jedan razlog zašto ne pije vodu jeste i Benicio Del Toro u glavnoj ulozi koji je možda faca ovako, ali realno nije glumac koji može da iznese blockbuster, nije Johnny Depp ili Russell Crowe i najviše podseća na Olivera Reeda, mladog i poročnog u Hammer filmovima poput PARANOIACa Freddie Francisa u kojima pokušava da malo žavće gothic scenografiju svojom glumom. O Tony Hopkinsu i toboženjem twistu ne treba trošiti reči. Ovo je prvi film na kome je Andy Walker potpisan na kome se twist vidi iz aviona.
Drugi razlog zašto ova vrsta konvencionalne strukture ne funkcioniše jeste odsustvo melodrame. Frojdistička postavka nije lišena potentnosti ali odnosi između sina i oca su isuviše nerazvijeni da bi se razvilo traumatsko jezgro koje se potom eksternalizuje kroz borbu između sina i oca koji je jouisseur i poseduje sve žene u njegovoj okolini.
S druge strane, kada imamo glavnog junaka, načelno, pozitivca koji je monstrum tipa FLY ili WOLFMAN mora postojati ljubavna priča koja na neki način biva onemogućena njegovom transformaicjom. Tu ljubavnu priču ovde u suštini nemamo iako se ona tu pojavi u formi natuknute konvencije. Emily Blunt je potpuno ispuštena i kao lik i kao glumački potencijal.
Konačno, Benicio ni kao pojava ni kao karakter nije naročito zanimljiv, nije ni heroj, nije ni antiheroj, on je jedna prazna pojava koja luta kroz film i ispada glupa u društvu pošto sve shvata poslednji.
U tehničkom smislu, WOLFMAN nije ništa naročito. Okej, skup je to film, sve je to manje-više na nivou, ali recimo Guy Ritchie, iako radi u drugačijem žanrovskom ključu donosi mnogo ubedljiviji i življi London od Johnstona. Johnstonov London je šotrijanski sa obligatory ishendlovanim statistima koji mehanički prolaze kroz drugi plan i starim gađevinama čija arhitektura zapravo nikada ne zaigra na pravi način izuzev u sceni piotapanja u lednu vodu.
Transformacije i monstrumi su mi najveći letdown. Očekivao sam više a wolf on wolf finale je nedopustivo jer se vukodlaci ne samo ne razlikuju te se jedva razaznaje koji je koji, nego imaju manju ekspresivnost nego što bi se očekivalo od makeupa tog kalibra.
Moram priznati da me je u pojedinim momentima, lenjost ovog projekta podsetila na SVU TU RAVNICU s tim što RAVNICA ima svežiji setting i zabavniji zaplet.
THE WOLFMAN je dakle film nerazvijene priče, slabih i antipatičnih likova sa tek ponekom zanimljivom deonicom, koji je doduše ako imamo u vidu težinu zadatka postavljenu pred autore mogao da bude promašaj i u kompetentnijim rukama.
* 1/2 / * * * *
Prva olakšavajuća okolnost jeste to što je reč o jednoj vrlo problematičnoj produkciji. Kao šđto znamo prvi scenario napisao je Andrew Kevin Walker za marka Romaneka da režira, to je jedan film, a onda su dovedeni David Self da preprave i Joe Johnston da režira što je realno potpuno drugi film. I to ne po svaku cenu lošiji film, ali prosto drugi film. To je sigurno doprinelo tome da film na kraju ostavlja prilično polovičan utisak, kao da u izvesnim segmentima nije razvijen kako treba. Ako se tome dodaju recutovi i reshootovi, činjenica da je film i ovakav ispao deluje kao uspeh.
Zatim, olakšavajuća okolnost je to da je reč o pokušaju da se rebootuje izvorni WOLFMAN koji je Universalov klasik koji je bio template i potom bio done to death do te mere da objektivno danas jako retko imamo funkcionalne werewolf filmove bazirane na misteriji o tome šta je izvor problema. Čak i klasik poput HOWLINGa ima taj problem. S druge strane, imali smo nekoliko odličnih revizionističkih naslova kao što su DOG SOLDIERS i GINGER SNAPS ali zadatak postavljen pred ovu dvojicu scenarista i par reditelja bio je da snime muzejski film, da snime osavremenjenu varijantu onoga što već znamo, da ovaj film bude nova verzija onog starog a to ne pije vodu.
Jedan razlog zašto ne pije vodu jeste i Benicio Del Toro u glavnoj ulozi koji je možda faca ovako, ali realno nije glumac koji može da iznese blockbuster, nije Johnny Depp ili Russell Crowe i najviše podseća na Olivera Reeda, mladog i poročnog u Hammer filmovima poput PARANOIACa Freddie Francisa u kojima pokušava da malo žavće gothic scenografiju svojom glumom. O Tony Hopkinsu i toboženjem twistu ne treba trošiti reči. Ovo je prvi film na kome je Andy Walker potpisan na kome se twist vidi iz aviona.
Drugi razlog zašto ova vrsta konvencionalne strukture ne funkcioniše jeste odsustvo melodrame. Frojdistička postavka nije lišena potentnosti ali odnosi između sina i oca su isuviše nerazvijeni da bi se razvilo traumatsko jezgro koje se potom eksternalizuje kroz borbu između sina i oca koji je jouisseur i poseduje sve žene u njegovoj okolini.
S druge strane, kada imamo glavnog junaka, načelno, pozitivca koji je monstrum tipa FLY ili WOLFMAN mora postojati ljubavna priča koja na neki način biva onemogućena njegovom transformaicjom. Tu ljubavnu priču ovde u suštini nemamo iako se ona tu pojavi u formi natuknute konvencije. Emily Blunt je potpuno ispuštena i kao lik i kao glumački potencijal.
Konačno, Benicio ni kao pojava ni kao karakter nije naročito zanimljiv, nije ni heroj, nije ni antiheroj, on je jedna prazna pojava koja luta kroz film i ispada glupa u društvu pošto sve shvata poslednji.
U tehničkom smislu, WOLFMAN nije ništa naročito. Okej, skup je to film, sve je to manje-više na nivou, ali recimo Guy Ritchie, iako radi u drugačijem žanrovskom ključu donosi mnogo ubedljiviji i življi London od Johnstona. Johnstonov London je šotrijanski sa obligatory ishendlovanim statistima koji mehanički prolaze kroz drugi plan i starim gađevinama čija arhitektura zapravo nikada ne zaigra na pravi način izuzev u sceni piotapanja u lednu vodu.
Transformacije i monstrumi su mi najveći letdown. Očekivao sam više a wolf on wolf finale je nedopustivo jer se vukodlaci ne samo ne razlikuju te se jedva razaznaje koji je koji, nego imaju manju ekspresivnost nego što bi se očekivalo od makeupa tog kalibra.
Moram priznati da me je u pojedinim momentima, lenjost ovog projekta podsetila na SVU TU RAVNICU s tim što RAVNICA ima svežiji setting i zabavniji zaplet.
THE WOLFMAN je dakle film nerazvijene priče, slabih i antipatičnih likova sa tek ponekom zanimljivom deonicom, koji je doduše ako imamo u vidu težinu zadatka postavljenu pred autore mogao da bude promašaj i u kompetentnijim rukama.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment