Pogledao sam LA DECIMA VITTIMA Elio Petrija, film koji sjajno ide kao žanrovska dopuna uz Rob Marshallov NINE. Reč je o nesumnjivo evropskoj reinterpretaciji jedne žanrovske satire o antiutopijskom društvu kome je ubijanje dozvoljeno pripadnicima određenog kluba kako bi se narod izduvao i izbegli ratovi sa samo sa tim dodatkom što je Sheckleyev high concept režiran u dekadentnoj produkciji Carla Pontija sa vrlo inspirisanim Elio Petrijem na čelu, i redovnim Fellinijevim saradnikom Tonino Guerom među piscima.
Sigurno je Sheckley pisao svoj roman sa idejom da to bude upozorenje i satira koja predviđa novu i ubedljivu realnost ali Petri i Ponti su celim smeštanjem priče u swingin' Rome, dodali filmu jednu dolce vita glazuru koja samo doprinosi utisku futurističkog sveta u kome ljudi zaista gube razum.
Marcello Mastroiani, za ovu priliku ofarban u plavo je dovoljno cool i harizmatičan da pored njega čak i drvo javorovo Ursula Andress pije vodu kao glumica a setovi su ekstremno razigrani i prijatni.
Uprkos političkoj napaljenosti priče, Elio Petri nije zaboravio da film treba da bude vizuelno ekspresivan i energičan tako da Italija bliske budućnosti izgleda fantastično čak i na skromnom budžetu a svi arty zahvati deluju kao lepa dopuna i osveženje a ne kao nepodnošljiva digresija što bi sigurno bilo svojstveno Francuzima. Na određeni način, sa sve ofarbanim Marcellom, na planu hemije među likovima i designa, Petri anticipira Jewisonovog CROWNa. U tom smislu još očekivanije deluje priča od pre nekoliko godina da je ovaj projekat trebalo da rimejkuje McTiernan koji se već zapljunuo solidnim rimejkom CROWNa. Ovo jeste očigledno stil koji je McTiernana formirao u izvesnoj meri kao filmofila na samim počecima. Uostalom Petrijev film je sigurno dosta uticao i na anarhičan stil pojedinih novoholivudskih naslova oslonjenih na spoj žanra i avangarde.
* * * / * * * *
Sigurno je Sheckley pisao svoj roman sa idejom da to bude upozorenje i satira koja predviđa novu i ubedljivu realnost ali Petri i Ponti su celim smeštanjem priče u swingin' Rome, dodali filmu jednu dolce vita glazuru koja samo doprinosi utisku futurističkog sveta u kome ljudi zaista gube razum.
Marcello Mastroiani, za ovu priliku ofarban u plavo je dovoljno cool i harizmatičan da pored njega čak i drvo javorovo Ursula Andress pije vodu kao glumica a setovi su ekstremno razigrani i prijatni.
Uprkos političkoj napaljenosti priče, Elio Petri nije zaboravio da film treba da bude vizuelno ekspresivan i energičan tako da Italija bliske budućnosti izgleda fantastično čak i na skromnom budžetu a svi arty zahvati deluju kao lepa dopuna i osveženje a ne kao nepodnošljiva digresija što bi sigurno bilo svojstveno Francuzima. Na određeni način, sa sve ofarbanim Marcellom, na planu hemije među likovima i designa, Petri anticipira Jewisonovog CROWNa. U tom smislu još očekivanije deluje priča od pre nekoliko godina da je ovaj projekat trebalo da rimejkuje McTiernan koji se već zapljunuo solidnim rimejkom CROWNa. Ovo jeste očigledno stil koji je McTiernana formirao u izvesnoj meri kao filmofila na samim počecima. Uostalom Petrijev film je sigurno dosta uticao i na anarhičan stil pojedinih novoholivudskih naslova oslonjenih na spoj žanra i avangarde.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment