Wednesday, February 3, 2010

EL SECRETO DE SUS OJOS

Posle Llosinog CRIME ZONE, nastavio sam lutanja bespućima južnoameričke kinematografije gledanjem ovogodišnjeg argentinskog kandidata za oskara EL SECRETO DE SUS OJOS Juana Jose Campanelle. Reč je o velikom povratku danas već pomalo zanemarenog žanra tzv. "normalnog filma". Reč je o melodrami sa svim mogćim tearjerking elementima, na tragu velikog hita Šabana Šaulića "Dođi da ostarimo zajedno" čija je okosnica kriminalistička priča o nerešenom ubistvu čije razrešenje progoni glavnog junaka 25 godina.

Campabnellin rediteljski postupak je nepretenciozan i jasan. Iako film donosi jedan genijalan set-piece na stadionu, vrlo je konvencionalno režiran, gotovo je arhaičan u pojedinim scenama međutim sasvim je jasno da je fokus na konvencionalnom storytellingu tako da ne smeta to odsustvo vizuelne ambicije.

Iako je priča zapravo vrlo jednostavna, u svojoj adaptaciji romana Campanella uspeva vrlo dobro da očuva integritet sva tri aspekta svog filma, i ljubavne priče i misterije i socijalne kritike birokratije u vreme diktature tokom sedamdesetih. Diktatura je naročito suptilno dotaknuta, i to ne iz vizure žrtava već upravo ljudi koji čine taj nesposobni aparat.

Kada se sve uzme u obzir, EL SECRETO je pristojan konvencionalni film sa velikim crowdpleasing potencijalnom koji je verovatno svojom klasičnom emocionalnošću appealovao članovima Akademije.

* * * / * * * *

No comments:

Post a Comment