Formalno, moglo bi se reći da nisu isključivo Braća Wachowski zaslužna za ulazak Joela Silvera, velikana akcionog filma, u martial arts priču. On je već pre THE MATRIXa infiltrirao Jet Lija u Holivud kroz ulogu negativca u filmu LETHAL WEAPON 4. Međutim, Silver još od 1995. i Donnerovog filma ASSASSINS sarađuje sa Wachowskima a i sam MATRIX je već bio odmakao u vreme rada na LETHAL WEAPON 4 te bi se moglo reći da su oni glavni uticaj na Silverovo upoznavanje hongkonškog i generalno azijskog akcionog uticaja. U tom smislu, posle THE MATRIX, Silver je uradio par inicijalnih Jet Lijevih star vehiclea u Holivudu, i paradoksalno jedino što je bilo očekivano – nije se dogodilo – Wachowski nikada nisu imali Jet Lija i svom filmu. Iako je trebalo, Li na kraju nije igrao u RELOADEDu. U međuvremenu, Li se već polupenzionisao a Wachowski su otkrili novog azijskog mezimca, korejskog Zac Efrona/Justin Timberlakea pod umetničkim imenom Rain. Ovog puta they tasted the goods themselves dajući mu ulogu u SPEED RACERu a potom i producirajući NINJA ASSASSIN sa Joel Silverom.
Silver je u međuvremenu postao poverenik studija Warner Bros za martial arts filmove. Pre Silverovih uspeha sa MATRIXom i Jetom, Warner je imao tradiciju martial arts filmova, oni su distribuirali klasike Robert Clousea ENTER THE DRAGON sa Bruce Leejem i BLACK BELT JONES sa Jim Kellyjem a kroz dobar relationship sa Jerry Weintraubom prvi su, istina neuspešno, dovodili Jackie Chana u Ameriku još početkom osamdesetih. Uostalom, Warner je prvi pružio priliku Brandon Leeju u izvanrednom a danas zaboravljenom akcijašu Marka L. Lestera SHOWDOWN IN LITTLE TOKYO u kome se Brandon upario sa Dolph Lundrenom. Ovo pozitivno iskustvo tradicionalno konzervativnog Warnera, olakšalo je Silverov posao i prihvatanje Jeta i Raina.
Za razliku od Jet Lija čije je prve filmove režirao Silverov omiljeni DP Andrzej Bartkowiak i akcione scene radio Cory Yuen (dočim je MATRIXe radio bolji Yuen – Yuen Woo Ping) a scenarije je pisala manje-više anonimna skupina pisaca, Rainov debi je počastvovan time što ga je uz Matthew Sanda pisao vrlo ugledni J. Michael Straczynski a režirao je James McTeigue, nekadašnji second unit na filmovima Braće Wachowski koji je postigao izuzetan uspeh sa filmom V FOR VENDETTA i stekao vrlo solidnu poziciju u fandomu. Ako se tome doda da su sami Wachowski bili producenti, onda je NINJA ASSASSIN više nego respektabilan paket koji bi prihvatila čak i neka dokazana zvezda.
Tim pre čudi što je film toliko low-key. Anticipacija na akcionom tržištu bila je toliko velika da je preteča nove generacije DTV reditelja Isaac Florentine snimio rip-off naslovljen NINJA sa najperspektivnijim leading manom DTVa Britancem Scott Adkinsom kako bi eksploatisao očekivanu nindža pomamu. Međutim, NINJA ASSASSIN je toliko low key da je po dometima vrlo blizak Florentineu, i to ne zato što je ovaj snimio izuzetno kvalitetan film.
Kao ljubitelj DTVa u nekoliko navrata sam bio na ivici da konstatujem da je NINJA bolji od NINJA ASSASSINa ali realno nije. Silverova produkcija je ipak na višem nivou, ali nažalost ne onolikom koliko bi trebalo.
Za razliku od Scott Adkinsa, Rain nema street cred kao martial artist. U vreme kada Steven Soderbergh snima svoj novi film KNOCKOUT sa UFC šampionkom Ginom Carano, a na DTV terenu sve više ulaze pravi UFC šampioni ili istinski majstori borilačkih veština kao Michael Jai White, prilično je apsurdna odluka da se stvara veštačka martial arts zvezda na globalnom planu. U tom smislu zanimljivo je videti upravo kako će Azija nasesti na ovaj pokušaj premda tamo pevačke zvezde lakše postaju akcioni heroji nego na Zapadu. Kao pevač i plesač, Rain je u odličnoj fizičkoj kondiciji i pripremljen je za realizaciju raznih koreografija. To pokazuje u filmu. Problem je to što su sve ta zadate akrobacije i borbe prilično nezanimljive i slabo tu ima uzbudljivih zahvata. Isto tako, čini se da Rain pošto po vokaciji nije martial artist ne emituje tu energiju uživanja u vlastitoj telesonosti koje inače imaju pravi martial arts starovi. Disciplina i izvršavanje koreografija ne mogu da nadoknade odsustvo potpune kontrole nad telom kao borbenom mašinom.
McTeigue genealno ima problem sa definisanjem telesnosti nindži. Postoji nekoliko scena u kojima nindže vrše masakr a ne vide se. Demonska dimenzija nindži tretirana u horor ključu legitimisana je još u trećem Firstenbergovom NINJI a oni su u mnogim naslovima tretirani kao nekakvi martial arts slasheri. Dakle, to je jedna prepoznata strategija prikazivanja nindži kao bezmalo natprirodnog izvora užasa. Međutim, čak i u svojim najdemonskijim interoretacijama, nindže se prikazuju na ekranu. Pored uvodnog masakra u kome se nindža ne vidi, nekoliko akcionih scena je dato u elipsi a to je već nešto što se retko viđa.
Struktura je preopterećena flešbekovima na Rainov traumatičan odgoj u klanu zlih nindža asasina i mislim da je to pokušaj ostvarivanja nekakvog genrebendinga koji je najmanje uspeo. Prvo, McTeigue režira te scene ultrakonvencionalno bez ikakve stilizacije u formi kič dodataka, dreamlike usporavanja i sličnih rešenja kojima su obično glazirani takvi flešbekovi. Usled konvencionalne režije, usrov odgoj u klanu deluje infantilno i potpuno neuverljivo, naročito ako imamo u vidu da bi u nekakvom timelineu to trebalo da se dešava u Japanu tokom devedesetih godina prošlog veka. Uprkos japanskom tradicionalizmu teško da bi hram u kome zla sekta asasina obučava siročad prošla neopaženo. Čak nema ni nekog duhovitog rešenja tipa da se ispostavi da je hram rekonstruisan u nekom Kazahstan u ili nekoj drugoj haotičnoj državi.
Drugi segment preopterećenja dolazi iz trilerskog zapleta sa agentima Europola koji su nabasali na nindža zaveru. Taj segment je valjda trebalo da utemelji ovu priču u “našoj realnosti” ali je u suštini samo usporava a ako imamo u vidu obim flešbekova koji su kao “film u filmu” ovaj zaplet ne stoji ni kao kostur na koji se nadograđuju akcione scene.
Kad je o akciji reč, već je opšte mesto naglasiti kako zbog quick cuttinga nije baš jasno šta se zbiva. I to je mahom podnošljivo u ovom filmu. Međutim, tu postoje još dva problema. Prvo, akcije nema dovoljno, drugo, ni kad je ima, postavka scena nije naročito zanimljiva. Svakako da je McTeigue imao bolje uslove od Florentinea pa ih ne mogu porediti. Ipak, akcija u ovom filmu podseća na Nahonov BLOOD THE LAST VAMPIRE koji je sličan na mnogim nivoima, od kastovanja korejske zvezde do ambijenata i u svakom smislu je Nahon daleko superiorniji. Rekao bih da u ovom trenutku Besson kao producent uspešnije koketira sa Azijom od Silvera. Silver i Besson su u isto vreme počeli da rade sa Lijem, i upravo je Nahon u Bessonovoj produkciji snimio solidni KISS OF DRAGON da bi zatim, opet sa Bessonom, Louis Letterier snimio najbolji Jetov English-speaking film DANNY THE DOG.
McTeigue je u intervjuima naglašavao da će u ovom filmu izbegavati wirework i držao se toga, međutim, nije uspeo da smisli ništa bolje. Ono što je za pohvalu jeste to što je film hard R. Komadanje i sečenje protivnika na kriške početo kod Kenji Misumija razvija se eksponencijalno. CGI je olakšao snimanje scvena tog tipa i McTeigue se maksimalno služi novim izumima. McTeigue koristi krv kao likovni element i to je jedini segment koji se može istaći.
Pored same inscenacije drugi veliki rediteljski problem je to što nindže ne deluju previše ubedljivo. Naprosto, McTeigue nije stvorio atmosferu u kojoj primena tog asortimana veština deluje ubedljivo a o kostimima da i ne govorim. Stoga, NINJA ASSASSIN ima problem nekih savremenih superhero filmova a to je da junaci ne funkcionišu u svojim ikoničnim kostimima.
Pored krvi, jedini drugi atribut koji treba pohvaliti jeste to što su borbe, kad do njih najzad dođe, zaista bespoštedne.
NINJA Isaaca Florentinea je do te mere sličan film da me ne bi čudilo da su tokom rada nabavili scenario McTeigueovog filma i ripovali odatle. Međutim, ono što je ostalo u McTeigueovom filmu jeste odnos prema nindžama koji je vrlo defetistički. Za razliku od ranijih filmova koji su popularizovali nindže kroz likove pozitivnih poznavalaca njihovih veština, NINJA ASSASSIN prvo ima pogrešan naslov – njegov glavni junak je protivnik ninja assassina i stalno pokušava da ne bude jedan od njih, Drugo, kako je reč o junaku koji će pronaći svoj mir jedino kada obogati život vrlo surovom osvetom – Raizo deluje kao neko ko ne uživa u primenjivanju svoje veštine što gledaoca ostavlja prilično indiferentnim, čak razočaranim, u odnosu na milje koji bi trebalo da je zavodljiv. U tom smislu, ne da NINJA ASSASSIN nije sposoban da počne novu nindža epidemiju u pop kulturi već bih rekao da je sa sobom pokopao i DTV rip-offove koji su u cormanovskom smislu urađeni paralelno.
O finalnom showdownu u kome SWATovci upadnu u hram i koristeći vatreno oružje savladaju nindže da ne govorim. To je jedan od najblasfemičnijih udara na mitlogiju nindži koji decenijama iz filma u film obesmišljavaju vatrenu moć svojim skillovima.
NINJA ASSASSIN je prošao solidno u Americi premda se veliki rezulatati očekuju u ostatku sveta naročito Aziji. Internacionalni B.O. još uvek nije kompletiran no čini se da tu nema potencijala za franšizu jer cela priča naprosto nije zaživela. Doduše, Silver je aktivan na DTV tržištu tako da bi NINJA ASSASSIN mogao započeti serijal tog profila.
Brojni iznenađujući kreativni autogolovi pokazuju prilično kreativno posrtanje Wachowskih, od scenarija preko podele do usvajanja McTeigueovog rediteljskog koncepta. Deo kritike je za NINJA ASSASSIN pomirljivo rekao da je upravo ono što mu naslov kaže. Problem ovog filma je u tome što ne dobacuje do tog krajnje rudimentarnog dometa koji se naslućuje iz naslova.
* 1/2 / * * * *
Silver je u međuvremenu postao poverenik studija Warner Bros za martial arts filmove. Pre Silverovih uspeha sa MATRIXom i Jetom, Warner je imao tradiciju martial arts filmova, oni su distribuirali klasike Robert Clousea ENTER THE DRAGON sa Bruce Leejem i BLACK BELT JONES sa Jim Kellyjem a kroz dobar relationship sa Jerry Weintraubom prvi su, istina neuspešno, dovodili Jackie Chana u Ameriku još početkom osamdesetih. Uostalom, Warner je prvi pružio priliku Brandon Leeju u izvanrednom a danas zaboravljenom akcijašu Marka L. Lestera SHOWDOWN IN LITTLE TOKYO u kome se Brandon upario sa Dolph Lundrenom. Ovo pozitivno iskustvo tradicionalno konzervativnog Warnera, olakšalo je Silverov posao i prihvatanje Jeta i Raina.
Za razliku od Jet Lija čije je prve filmove režirao Silverov omiljeni DP Andrzej Bartkowiak i akcione scene radio Cory Yuen (dočim je MATRIXe radio bolji Yuen – Yuen Woo Ping) a scenarije je pisala manje-više anonimna skupina pisaca, Rainov debi je počastvovan time što ga je uz Matthew Sanda pisao vrlo ugledni J. Michael Straczynski a režirao je James McTeigue, nekadašnji second unit na filmovima Braće Wachowski koji je postigao izuzetan uspeh sa filmom V FOR VENDETTA i stekao vrlo solidnu poziciju u fandomu. Ako se tome doda da su sami Wachowski bili producenti, onda je NINJA ASSASSIN više nego respektabilan paket koji bi prihvatila čak i neka dokazana zvezda.
Tim pre čudi što je film toliko low-key. Anticipacija na akcionom tržištu bila je toliko velika da je preteča nove generacije DTV reditelja Isaac Florentine snimio rip-off naslovljen NINJA sa najperspektivnijim leading manom DTVa Britancem Scott Adkinsom kako bi eksploatisao očekivanu nindža pomamu. Međutim, NINJA ASSASSIN je toliko low key da je po dometima vrlo blizak Florentineu, i to ne zato što je ovaj snimio izuzetno kvalitetan film.
Kao ljubitelj DTVa u nekoliko navrata sam bio na ivici da konstatujem da je NINJA bolji od NINJA ASSASSINa ali realno nije. Silverova produkcija je ipak na višem nivou, ali nažalost ne onolikom koliko bi trebalo.
Za razliku od Scott Adkinsa, Rain nema street cred kao martial artist. U vreme kada Steven Soderbergh snima svoj novi film KNOCKOUT sa UFC šampionkom Ginom Carano, a na DTV terenu sve više ulaze pravi UFC šampioni ili istinski majstori borilačkih veština kao Michael Jai White, prilično je apsurdna odluka da se stvara veštačka martial arts zvezda na globalnom planu. U tom smislu zanimljivo je videti upravo kako će Azija nasesti na ovaj pokušaj premda tamo pevačke zvezde lakše postaju akcioni heroji nego na Zapadu. Kao pevač i plesač, Rain je u odličnoj fizičkoj kondiciji i pripremljen je za realizaciju raznih koreografija. To pokazuje u filmu. Problem je to što su sve ta zadate akrobacije i borbe prilično nezanimljive i slabo tu ima uzbudljivih zahvata. Isto tako, čini se da Rain pošto po vokaciji nije martial artist ne emituje tu energiju uživanja u vlastitoj telesonosti koje inače imaju pravi martial arts starovi. Disciplina i izvršavanje koreografija ne mogu da nadoknade odsustvo potpune kontrole nad telom kao borbenom mašinom.
McTeigue genealno ima problem sa definisanjem telesnosti nindži. Postoji nekoliko scena u kojima nindže vrše masakr a ne vide se. Demonska dimenzija nindži tretirana u horor ključu legitimisana je još u trećem Firstenbergovom NINJI a oni su u mnogim naslovima tretirani kao nekakvi martial arts slasheri. Dakle, to je jedna prepoznata strategija prikazivanja nindži kao bezmalo natprirodnog izvora užasa. Međutim, čak i u svojim najdemonskijim interoretacijama, nindže se prikazuju na ekranu. Pored uvodnog masakra u kome se nindža ne vidi, nekoliko akcionih scena je dato u elipsi a to je već nešto što se retko viđa.
Struktura je preopterećena flešbekovima na Rainov traumatičan odgoj u klanu zlih nindža asasina i mislim da je to pokušaj ostvarivanja nekakvog genrebendinga koji je najmanje uspeo. Prvo, McTeigue režira te scene ultrakonvencionalno bez ikakve stilizacije u formi kič dodataka, dreamlike usporavanja i sličnih rešenja kojima su obično glazirani takvi flešbekovi. Usled konvencionalne režije, usrov odgoj u klanu deluje infantilno i potpuno neuverljivo, naročito ako imamo u vidu da bi u nekakvom timelineu to trebalo da se dešava u Japanu tokom devedesetih godina prošlog veka. Uprkos japanskom tradicionalizmu teško da bi hram u kome zla sekta asasina obučava siročad prošla neopaženo. Čak nema ni nekog duhovitog rešenja tipa da se ispostavi da je hram rekonstruisan u nekom Kazahstan u ili nekoj drugoj haotičnoj državi.
Drugi segment preopterećenja dolazi iz trilerskog zapleta sa agentima Europola koji su nabasali na nindža zaveru. Taj segment je valjda trebalo da utemelji ovu priču u “našoj realnosti” ali je u suštini samo usporava a ako imamo u vidu obim flešbekova koji su kao “film u filmu” ovaj zaplet ne stoji ni kao kostur na koji se nadograđuju akcione scene.
Kad je o akciji reč, već je opšte mesto naglasiti kako zbog quick cuttinga nije baš jasno šta se zbiva. I to je mahom podnošljivo u ovom filmu. Međutim, tu postoje još dva problema. Prvo, akcije nema dovoljno, drugo, ni kad je ima, postavka scena nije naročito zanimljiva. Svakako da je McTeigue imao bolje uslove od Florentinea pa ih ne mogu porediti. Ipak, akcija u ovom filmu podseća na Nahonov BLOOD THE LAST VAMPIRE koji je sličan na mnogim nivoima, od kastovanja korejske zvezde do ambijenata i u svakom smislu je Nahon daleko superiorniji. Rekao bih da u ovom trenutku Besson kao producent uspešnije koketira sa Azijom od Silvera. Silver i Besson su u isto vreme počeli da rade sa Lijem, i upravo je Nahon u Bessonovoj produkciji snimio solidni KISS OF DRAGON da bi zatim, opet sa Bessonom, Louis Letterier snimio najbolji Jetov English-speaking film DANNY THE DOG.
McTeigue je u intervjuima naglašavao da će u ovom filmu izbegavati wirework i držao se toga, međutim, nije uspeo da smisli ništa bolje. Ono što je za pohvalu jeste to što je film hard R. Komadanje i sečenje protivnika na kriške početo kod Kenji Misumija razvija se eksponencijalno. CGI je olakšao snimanje scvena tog tipa i McTeigue se maksimalno služi novim izumima. McTeigue koristi krv kao likovni element i to je jedini segment koji se može istaći.
Pored same inscenacije drugi veliki rediteljski problem je to što nindže ne deluju previše ubedljivo. Naprosto, McTeigue nije stvorio atmosferu u kojoj primena tog asortimana veština deluje ubedljivo a o kostimima da i ne govorim. Stoga, NINJA ASSASSIN ima problem nekih savremenih superhero filmova a to je da junaci ne funkcionišu u svojim ikoničnim kostimima.
Pored krvi, jedini drugi atribut koji treba pohvaliti jeste to što su borbe, kad do njih najzad dođe, zaista bespoštedne.
NINJA Isaaca Florentinea je do te mere sličan film da me ne bi čudilo da su tokom rada nabavili scenario McTeigueovog filma i ripovali odatle. Međutim, ono što je ostalo u McTeigueovom filmu jeste odnos prema nindžama koji je vrlo defetistički. Za razliku od ranijih filmova koji su popularizovali nindže kroz likove pozitivnih poznavalaca njihovih veština, NINJA ASSASSIN prvo ima pogrešan naslov – njegov glavni junak je protivnik ninja assassina i stalno pokušava da ne bude jedan od njih, Drugo, kako je reč o junaku koji će pronaći svoj mir jedino kada obogati život vrlo surovom osvetom – Raizo deluje kao neko ko ne uživa u primenjivanju svoje veštine što gledaoca ostavlja prilično indiferentnim, čak razočaranim, u odnosu na milje koji bi trebalo da je zavodljiv. U tom smislu, ne da NINJA ASSASSIN nije sposoban da počne novu nindža epidemiju u pop kulturi već bih rekao da je sa sobom pokopao i DTV rip-offove koji su u cormanovskom smislu urađeni paralelno.
O finalnom showdownu u kome SWATovci upadnu u hram i koristeći vatreno oružje savladaju nindže da ne govorim. To je jedan od najblasfemičnijih udara na mitlogiju nindži koji decenijama iz filma u film obesmišljavaju vatrenu moć svojim skillovima.
NINJA ASSASSIN je prošao solidno u Americi premda se veliki rezulatati očekuju u ostatku sveta naročito Aziji. Internacionalni B.O. još uvek nije kompletiran no čini se da tu nema potencijala za franšizu jer cela priča naprosto nije zaživela. Doduše, Silver je aktivan na DTV tržištu tako da bi NINJA ASSASSIN mogao započeti serijal tog profila.
Brojni iznenađujući kreativni autogolovi pokazuju prilično kreativno posrtanje Wachowskih, od scenarija preko podele do usvajanja McTeigueovog rediteljskog koncepta. Deo kritike je za NINJA ASSASSIN pomirljivo rekao da je upravo ono što mu naslov kaže. Problem ovog filma je u tome što ne dobacuje do tog krajnje rudimentarnog dometa koji se naslućuje iz naslova.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment