READY PLAYER ONE Ernesta Clinea je jedna od retkih knjiga koje sam započeo da čitam i nisam mogao da ih završim. Moguće je da je bio problem u prevodu ali ja bih rekao da je do sadržaja, ovaj sastav hrabro nazvan romanom nije mogao da nađe svoje mesto u SF žanru kao "literaturi ideja" jer je uspeo da se isključivo bazira na nabrajanju tuđih ideja. Uprkos tome što sam ne samo spreman da uživam u dobroj reinterpetaciji stare ideje, Clineov imaginarijum me je iritirao time što je ne samo baziran na nekim već ovepštalim konceptima već što u najbukvalnijem smislu svodi svoj narativ na nabrajanje referenci što sve rezultira jednom zastrašujućom spoznajom koja se prenosi i u Spielbergovu ekranizaciju.
S druge strane, Spielbergov film je zapravo dobar, jednim delom jer je od loše proze moguće ili čak i lakše napraviti dobar film. Dinamičan je, šaren, fino produkciono dizajniran, udahnut je život u Clinenov koncept. Međutim, kako rekoh zastrašujuća spoznaja iz Clineovog romana nije uklonjena. Naime, READY PLAYER ONE je film o distopijskoj budućnosti u kojoj se nije desila nikakva nova kulturna produkcija. Činjenica da su artfekati popularne kulture osamdesetih dobili status Da Vincijevog koda i samim tim ušli u panteon nekakve klasike, nekih remek-dela koja se moraju poznavati, nimalo ne menja na stvari. Svet budućnopsti je svet u kome nema kreacije. Glavni junak je rođen devet godina od danas ali za njega je popularna kultura i ono što ga oblikuje nastalo tridesetak i više godina pre danas. U filmu čak ima ui jedna potpuno apsurdna situacija koja jako dobro ilustruje ovu poentu. Kada junak rođen 2027. istražuje ljubavni sastanak koji se dogodio 2025. godine pokušava da utvrdi koji su film gledali ti ljudi i shvata da su izabrali Kubrickov SHINING. Ono što usledi je bravura sequence u kojoj junaci ulaze u SHINING i to je na nekom nivou genialno ali voleo bih da sam barem tu video "film budućnosti".
U određenom smislu, glavni junaci ovog filma su kulturni arheolozi koji istražuju stravi koje su skoro vek pa i više stare, i na neki način ovo je INDIANA JONES novog doba, s tim što je u Spielbergovom i Lucasovom filmu Indiana bio arheolog dočim je ovde ceo narod deo iste te arheologije jer je pop kultura postala arheološka.
Stiga, Clineov roman je možda bezveze, Spielbergov film je možda stagnantan, ali je poenta jasna. Naime, vizija sveta bez nove kreativnosti je zastrašujuća i upozoravajuća a Cline i Spielberg na to istovremeno upozoravaju i to perpetuiraju.
Sam film ima u sebi nekoliko zanimljivih elemenata. Naime, motiv Indiana Jonesa i arheologije kao osnovnog pokretača avanture jeste Spielbergovski, ali junak u distopijskoj budućnosti, dečak iz blue collar okoline koji ulazi u pustolovinu koja utiče i na život u virtuelnom i na opstanak u stvarnom svetu je zapravo Cameronovski tako da pored dva bitna naklona Big Daddyju ovaj film pravi i jedan suštinski naklon kroz postavku likova.
Isto tako, ovaj film je svojim najvećim delom animirani jer se dešava u VR ambijentu i u tom pogledu spada u red onih "pentzinerskih" motion capture projekata koje su stari holivudski lisci napravili kako ne bi morali da idu na set. Prvi je s tim krenuo Zemeckis, nastavio je Cameron, potom se uključio i Spielberg. Međutim, na svu sreću, ako ova vrfsta filma ne iziskuje puni angažman reditelja uspeva da u punom obimu angažuje publiku.
Neko reći da film pati od lazy writinga jer masu situacija konvencionalno rešava ali to mi je smetalo u samo jednoj instanci - naime, glavni negativac je mogao biti zanimljiviji, ravnopravniji protivnik, i to ne toliko u vrednosnom pogledu koliko pre svega u dramskom.
U krajnjoj liniji u ovakvoj pustolovnoj strukturi ključnu razliku ne čini neki bravura wrinig već pre svega kontekst i on je uglavnom jako dobar i duhovit u oslanjanju na razne reference.
Da Lord i Miller nisu napravili svoj Lego film ovaj nivo nesputane pop kulturne mašte sa detinjim entuzijazmom za igranje bi bio svež. Međutim, Lord i Miller su paradoksalno u svom korporativno ciničnom proizvodu bolje sakrili korporativni cinizam od samog Spielberga koji je ovim filmom napravio nešto neobično - naime ovaj film je istovremeno podsetnik na sve ono što u njegovim filmovima nije bilo novo, podsetnik na sve ono što u njima jeste bilo sveže i maštovito, istovremeno je autoreciklaža, autorefleksija ali jedan od najzabavnijih filmova koje je snimio poslednjih godina, a svakako najzabavniji među onima koje je u tom periodu namenio "zabavi".
Neko ko samo želi da se dobro provede u bioskopu ovog puta dobija film sa kojim je ipak nemoguće ne uključiti mozak i zauzeti nekakav stav prema stvarima jer se ovaj film zapravo bazira velikim delom na tome da aktivira naša sećanja. To ga ne čini nužno produbljenom ili prosvetljenom zabavom, ali ga čini filmom za koji mi je jako teško da zamislim da će proizvesti gledaoce koji su samo hteli da se zabave pa ni o čemu nisu mislili. Sva je prilika da je ta duboka kontemplativnost nad time gde se naša kultura nalazi neočekivani nusprodukt pokušaja da se napravi šarena laža, ali očigleno su ikone kojih se autori dotiču do te mere snažne da neprestano stvaraju potrebu za iščitavanjem i preispitivanjem.
* * * / * * * *
S druge strane, Spielbergov film je zapravo dobar, jednim delom jer je od loše proze moguće ili čak i lakše napraviti dobar film. Dinamičan je, šaren, fino produkciono dizajniran, udahnut je život u Clinenov koncept. Međutim, kako rekoh zastrašujuća spoznaja iz Clineovog romana nije uklonjena. Naime, READY PLAYER ONE je film o distopijskoj budućnosti u kojoj se nije desila nikakva nova kulturna produkcija. Činjenica da su artfekati popularne kulture osamdesetih dobili status Da Vincijevog koda i samim tim ušli u panteon nekakve klasike, nekih remek-dela koja se moraju poznavati, nimalo ne menja na stvari. Svet budućnopsti je svet u kome nema kreacije. Glavni junak je rođen devet godina od danas ali za njega je popularna kultura i ono što ga oblikuje nastalo tridesetak i više godina pre danas. U filmu čak ima ui jedna potpuno apsurdna situacija koja jako dobro ilustruje ovu poentu. Kada junak rođen 2027. istražuje ljubavni sastanak koji se dogodio 2025. godine pokušava da utvrdi koji su film gledali ti ljudi i shvata da su izabrali Kubrickov SHINING. Ono što usledi je bravura sequence u kojoj junaci ulaze u SHINING i to je na nekom nivou genialno ali voleo bih da sam barem tu video "film budućnosti".
U određenom smislu, glavni junaci ovog filma su kulturni arheolozi koji istražuju stravi koje su skoro vek pa i više stare, i na neki način ovo je INDIANA JONES novog doba, s tim što je u Spielbergovom i Lucasovom filmu Indiana bio arheolog dočim je ovde ceo narod deo iste te arheologije jer je pop kultura postala arheološka.
Stiga, Clineov roman je možda bezveze, Spielbergov film je možda stagnantan, ali je poenta jasna. Naime, vizija sveta bez nove kreativnosti je zastrašujuća i upozoravajuća a Cline i Spielberg na to istovremeno upozoravaju i to perpetuiraju.
Sam film ima u sebi nekoliko zanimljivih elemenata. Naime, motiv Indiana Jonesa i arheologije kao osnovnog pokretača avanture jeste Spielbergovski, ali junak u distopijskoj budućnosti, dečak iz blue collar okoline koji ulazi u pustolovinu koja utiče i na život u virtuelnom i na opstanak u stvarnom svetu je zapravo Cameronovski tako da pored dva bitna naklona Big Daddyju ovaj film pravi i jedan suštinski naklon kroz postavku likova.
Isto tako, ovaj film je svojim najvećim delom animirani jer se dešava u VR ambijentu i u tom pogledu spada u red onih "pentzinerskih" motion capture projekata koje su stari holivudski lisci napravili kako ne bi morali da idu na set. Prvi je s tim krenuo Zemeckis, nastavio je Cameron, potom se uključio i Spielberg. Međutim, na svu sreću, ako ova vrfsta filma ne iziskuje puni angažman reditelja uspeva da u punom obimu angažuje publiku.
Neko reći da film pati od lazy writinga jer masu situacija konvencionalno rešava ali to mi je smetalo u samo jednoj instanci - naime, glavni negativac je mogao biti zanimljiviji, ravnopravniji protivnik, i to ne toliko u vrednosnom pogledu koliko pre svega u dramskom.
U krajnjoj liniji u ovakvoj pustolovnoj strukturi ključnu razliku ne čini neki bravura wrinig već pre svega kontekst i on je uglavnom jako dobar i duhovit u oslanjanju na razne reference.
Da Lord i Miller nisu napravili svoj Lego film ovaj nivo nesputane pop kulturne mašte sa detinjim entuzijazmom za igranje bi bio svež. Međutim, Lord i Miller su paradoksalno u svom korporativno ciničnom proizvodu bolje sakrili korporativni cinizam od samog Spielberga koji je ovim filmom napravio nešto neobično - naime ovaj film je istovremeno podsetnik na sve ono što u njegovim filmovima nije bilo novo, podsetnik na sve ono što u njima jeste bilo sveže i maštovito, istovremeno je autoreciklaža, autorefleksija ali jedan od najzabavnijih filmova koje je snimio poslednjih godina, a svakako najzabavniji među onima koje je u tom periodu namenio "zabavi".
Neko ko samo želi da se dobro provede u bioskopu ovog puta dobija film sa kojim je ipak nemoguće ne uključiti mozak i zauzeti nekakav stav prema stvarima jer se ovaj film zapravo bazira velikim delom na tome da aktivira naša sećanja. To ga ne čini nužno produbljenom ili prosvetljenom zabavom, ali ga čini filmom za koji mi je jako teško da zamislim da će proizvesti gledaoce koji su samo hteli da se zabave pa ni o čemu nisu mislili. Sva je prilika da je ta duboka kontemplativnost nad time gde se naša kultura nalazi neočekivani nusprodukt pokušaja da se napravi šarena laža, ali očigleno su ikone kojih se autori dotiču do te mere snažne da neprestano stvaraju potrebu za iščitavanjem i preispitivanjem.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment