ANNIHILATION Alexa Garlanda je zaključenje epohe blaženopočivšeg Brada Greya u Paramountu i možemo reći da je otišao u velikom stilu. Bez ikakve sumnje, Garlandova ekranizacija Jeffa Vandermeera je sve sem tipičan blockbuster materijal i ovaj film u sebi nosi jako puno ortodoksnog, proznog SF štimunga i zaista deluje kao "ekranizacija romana". Gledajući ANNIHILATION mogao sam da zamislim jedan zanimljiv SF roman, čak možda i jugoslovenski. U tom pogledu, ANNIHILATION zaslužuje puno poštovanje ljubitelja žanra i punu pažnju.
E sad, ono što se javlja kao problem ovog filma upravo i jeste to što ga izdvaja. Naime, ta atmosfera SF romana, ne samo u pogledu dramaturgije i očuvanog imaginarijuma već i efekta na gledaoca, pre svega ogleda se u nedostatku drame. Okosnica filma je ulazak pet naučnica/ vojnikinja u neki prostor koji je pod nepoznatim uticajem verovatno vanzemaljskog porekla.
Tu petorku jedva da sam zapamtio od sinoć kada sam gledao film do sada, barem dva lika su vizuelno i dramski duplirana, i tu su da bi imao ko da gine kada se susretnu sa malevolentnim pojavama na tom prostoru. I taj cannon fodder je u redu za film koji je neki rutinski slasher ali film ove ambicije ne podnosi takav lazy writing, ali i lazy casting.
Kada se tome doda izrazito jednoličan "svet sećanja" na izgubljenog supruga koji ima glavna junakinja u interpretaciji Nathalie Portman dobijamo jedan low-key rehash mase SF filmova iuz poslednjih godina u kojima je jedno od osnovnih pogonskih goriva junakinje gubitak drage osobe KAO DA VANZEMALJSKI UTICAJ U SRED AMERIKE nije dovoljno jak motiv.
Em je to sećanje na izgubljene drage ofucano, em je urađeno sa slabim idejama, sa nulom kreativnosti pa ono što osećam je potreba za malo zdravog hawksovskog osećaja dužnosti i profesionalizma. Gde su nestali svi oni junaci koji nisu motivisani gubitkom dragih koji mora da nam se razlaže u generic flashbackovima.
Ono što je takođe vrlo prozno jeste ambivalentan odnos junakinja prema onome što istražuju. Naime, pojava sa kojom se sreću je sporadično vrlo malevolentna ali one su iznad toga i shvataju njenu ambivalentnu prirodu, pa ako je među junakinjama pristuna neka generic drama onda je u odnosu na problem praktično i nema. To daje simpatičnu SF atmosferu istraživanja i upoznavanja neke pojave, ali opet radije bih to čitao u prozi nego gledao kao film.
ANNIHILATION je prijatno snimljen, specijalni efekti su začuđujuće površnu realizovani, dizajn je korektan ali nedovoljno interesantan da bi se film gledao samo zbog njega. Međutim, sve to ipak ne remeti generalno prijatan osećaj proznog SF ugođaja i jednog filma koji pokušava da bude ozbiljan sve do same završnice kada zakoketira sa ozbiljnim trešom, ali i to je negde OK.
* * 1/2 / * * * *
E sad, ono što se javlja kao problem ovog filma upravo i jeste to što ga izdvaja. Naime, ta atmosfera SF romana, ne samo u pogledu dramaturgije i očuvanog imaginarijuma već i efekta na gledaoca, pre svega ogleda se u nedostatku drame. Okosnica filma je ulazak pet naučnica/ vojnikinja u neki prostor koji je pod nepoznatim uticajem verovatno vanzemaljskog porekla.
Tu petorku jedva da sam zapamtio od sinoć kada sam gledao film do sada, barem dva lika su vizuelno i dramski duplirana, i tu su da bi imao ko da gine kada se susretnu sa malevolentnim pojavama na tom prostoru. I taj cannon fodder je u redu za film koji je neki rutinski slasher ali film ove ambicije ne podnosi takav lazy writing, ali i lazy casting.
Kada se tome doda izrazito jednoličan "svet sećanja" na izgubljenog supruga koji ima glavna junakinja u interpretaciji Nathalie Portman dobijamo jedan low-key rehash mase SF filmova iuz poslednjih godina u kojima je jedno od osnovnih pogonskih goriva junakinje gubitak drage osobe KAO DA VANZEMALJSKI UTICAJ U SRED AMERIKE nije dovoljno jak motiv.
Em je to sećanje na izgubljene drage ofucano, em je urađeno sa slabim idejama, sa nulom kreativnosti pa ono što osećam je potreba za malo zdravog hawksovskog osećaja dužnosti i profesionalizma. Gde su nestali svi oni junaci koji nisu motivisani gubitkom dragih koji mora da nam se razlaže u generic flashbackovima.
Ono što je takođe vrlo prozno jeste ambivalentan odnos junakinja prema onome što istražuju. Naime, pojava sa kojom se sreću je sporadično vrlo malevolentna ali one su iznad toga i shvataju njenu ambivalentnu prirodu, pa ako je među junakinjama pristuna neka generic drama onda je u odnosu na problem praktično i nema. To daje simpatičnu SF atmosferu istraživanja i upoznavanja neke pojave, ali opet radije bih to čitao u prozi nego gledao kao film.
ANNIHILATION je prijatno snimljen, specijalni efekti su začuđujuće površnu realizovani, dizajn je korektan ali nedovoljno interesantan da bi se film gledao samo zbog njega. Međutim, sve to ipak ne remeti generalno prijatan osećaj proznog SF ugođaja i jednog filma koji pokušava da bude ozbiljan sve do same završnice kada zakoketira sa ozbiljnim trešom, ali i to je negde OK.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment