Pogledao sam BONE Larryja Cohena, njegov rediteljski film iz 1972. godine koji svakako doprinosi raznovrsnosti autorskog opusa. BONE je naime satira, melodrama o slomu bračnog para poznih srednjih godina, iz visoke klase koja je na svoje mesto došla kroz špekulaciju a ne “težak rad” i susretu sa crnim provalnikom kog igra Yaphet Kotto čija intervencija razotkriva sve kontradikcije njihovog odnosa.
Cohen režira film sa velikim žarom, dosta avangardnih vizuelnih rešenja, fleševa, insertiranih ispovesti, diskontinuiteta i nema nikakve sumnje da je BONE imao jasnu angažovanu, da ne kažem art ambiciju. Štaviše, BONE uspeva i da dobaci do tog cilja, i spada među žustrije filmove o nakalisanju nezadovoljstva tog doba.
Nažalost, u pojedinim fazama Cohen kao da potcenjuje angažovani film i neka rešenja koja nudi deluju naprosto nerazvijeno i lične na pokušaje “žanrovaca” da snime “art” u kome se oseća određeno potcenjivanje zahteva te forme. Otud, nema sumnje da BONE zarobljava dosta psihoze sedamdesetih, i da je njegova stilska i idejna ambicija čitljiva, međutim ne uspeva da se nametne uz rame sa klasicima kakve su potpisivali drugi “angažovani” autori toga doba, mada sasvim sigurno zaslužuje pomen u tom krugu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment