Pogledao sam THE ALPHABET MURDERS Franka Tashlina, ekranizaciju romana Agathe Christie koja se smatra zanimljivim ali minornim filmom u njegovom opusu. Tony Randall igra Hercule Poirota i nudi rolu koja u određenom smislu kanališe kreaciju Petera Sellersa u serijalu o Pink Pantheru. Sellersova rola je nastala 1963. a Randallova 1965. u okviru istog studija, dakle logično je pretpostaviti da je ALPHABET MURDERS možda i koncipiran kao ponavljanje forme Pink Panthera.
Međutim, Tashlinov film ima znatno ambiciozniji i sofisticiraniji rediteljski postupak od filmova Blakea Edwardsa iz tog serijala, iako Randallov Poirot ne može da se meri sa time kako su se proželi Sellers i Clouseau. To opet ne znači da je Randall loš, štaviše u ovoj ulozi je vrlo konzistentan i simpatičan ali naprosto nije ista liga kao Sellers.
Međutim, u ALPHABET MURDERSu, Tashlin je u punoj formi. Vraća se crno-beloj fotografiji i nudi jedan vrlo estetizovan pogled na London šezdesetih. Tashlin se koristi zanimljivim pokretima kamere, ekstremnim uglovima snimanja, montaža je vrlo nadahnuta, a u nekoliko situacija Tashlin briljira, kao recimo u čuvenoj dijaloškoj sceni između Randalla i Roberta Morleya gde tipičnu konvenciju plana i kontraplana prevazilazi korišćenjem ogledala. Inače su u nekoliko situacija ogledala lajtmotiv mizanscenskih rešenja u ovom filmu.
Ono što je u ključu stilizacije vrlo važno jeste da Tashlin, iako je jasno da mu je komedija primarna, ipak ne pokušava da parodira suštinu misterije Agathe Christie, i možda najveća transformacija u odnosu na tipični prikaz kanonskog Poirota jeste to što ga Tashlin tretira kao svojevrsnog Sherlocka Holmesa, detektiva koji ne beži od toga da bude i čovek od akcije. Tako i Poirot ovde u nekoliko navrata ima i jači fizički angažman u kome Tashlin nalazi odličan balans između napetosti i suspensea, jednu od onih delikatnih stvari koje često izmiču rediteljima.
THE ALPHABET MURDERS nije skup film ali Tashlin iz dostupnih rekvizita i lokacija izvlači maksimum, očigledno nadahnut imaginarijumom Londona šezdesetih koji doduše ne naseljavaju ni gnevni mladi ljudi, ni modovi ni rokeri, ali se dah modernosti oseća u tretmanu aristokratije i nesposobnih birokrata.
Randall je već imao dobro iskustvo u radu sa Tashlinom i praktično je svoj angažman u ovom filmu uslovio time da on režira a Roger Morley se i glumački i po izgledu fino uklopio u ono što Tashlinu treba. Od bitnih faca onog vremena, u filmu se pojavljuje i Anita Ekberg.
Zanimljivo je da je Billy Wilder napravio jedan od najboljih filmova o Holmesu prišavši mu nekonvencionalno, s tim što je THE PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES ipak kudikamo sposobniji da pruži konvencionalno zadovoljstvo fanovima ovog lika. THE ALPHABET MURDERS s druge strane verovatno samo može zgranuti puriste Agathe Christie.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment