THE GLASS BOTTOM BOAT

Pogledao sam THE GLASS BOTTOM BOAT Franka Tashlina. Zanimljivo je da je moj prvi susret sa Tashlinovim filmovima bez Jerry Lewisa bio upravo film CAPRICE emitovan svojevremeno na RTSu, spy spoof sa Richardom Harrisom i Doris Day. Ovaj film je u svoje vreme smatran potpunim sunovratom, i činjenica je da je tada već dobrano omatorela Doris Day pokušavala da se nekako pozicionira u savremenim okolnostima, a da ne izgubi svoju “čednost”, a tome svemu je doprineo Harris, u tom filmu pomalo “mod” a pomalo i “angry young man”. CAPRICE je po utisku koji je ostavio na mene pre petnaestak godina kada sam ga gledao bio negde između potpunog otpisivanja iz vremena premijere i kultnog statusa koji je stekao kasnije. U suštini to je pristojan film koji u mnogim aspektima zapravo i nije potpuni spoof, a sa druge strane nije ni sasvim ozbiljan, sa Doris Day koja je campy a da toga nije ni svesna i Harrisom koji je tezgaroš a misli da je jako cool.

Film pred CAPRICE je bio THE GLASS BOTTOM BOAT iz 1966. godine. Opet je reč o Doris Day, tada već u svojoj 42. godini a za partnera joj je izabran Rod Taylor, tada mladi hunk from Down Under. THE GLASS BOTTOM BOAT spada u filmove sa kraja Tashlinove karijere u kojima je on angažovan da režira filmove velikih zvezda koje su u stagnaciji kao što je tada bila Doris Day.

Međutim, THE GLASS BOTTOM BOAT je odličan film u come Tashlin jako dobro uklapa Doris Day i sve ono što karakteriše njene čedne sex komedije, Roda Taylora kao novog mužjaka u tom miljeu, i zaplet o tajnom NASA projektu i zamešateljstvima koja uslede kada neko pokuša da ih se dokopa.

Stil glume je na liniji onoga što karakteriše filmove Doris Day, dosta insinuacija, razgovora između redova, aluzija, dinamične dijaloške razmene, i uprkos tome što Tashlin ubacuje dosta prilično efektnog i ambicioznog slapsticka, glumački koncept nije sličan njegovim ranijim radovima. Naprosto ovde likovi nemaju cartoonish ekspresiju, već dolaze iz jasno kodifikovanog miljea pitome sex komedije i to danas glumački funkcioniše kudikamo bolje od kanonskog Tashlina.

Jedna od vrlo efektnih scena jeste pevački interludij sa Doris Day koji je izrazito netashlinovski.

U ovom filmu Tashlin se ne libi da igra na veliko. Film ima velike gegove, velike setove, velike potere, veliki broj vrata za vodviljske situacije ali i za slapstick bravure, i iako se ne može reći da je išta suptilno u ovom filmu, ono što je zacrtani cilj biva ispunjeno - dinamično je, smešno je, zabavno je, gledalac razvija simpatiju za likove.

Međutim, ono što je meni bilo naročito zanimljivo jeste da zapravo film nije lišen subverzivnosti. Naime, kulturrasistički obrazac u spoju sa paranojom koji glavnu junakinju čini glavnom osumnjičenom u slučaju špijunaže jeste vrlo duhovit ali teško da u njemu nema odjeka i tada još uvek svežih sećanja na makartizam, lov na veštice itd.

Tashlinov THE GLASS BOTTOM BOAT je solidna komedija svoje epohe kojoj suptilnost nije jača strana, niti tu ima pameti kakva se mogla naći kod Wildera ali kad se uzme u obzir opus Doris Day i ukrsti sa tradicijom spy spoofa, reč je o klasiku.

Mislim da je THE GLASS BOTTOM BOAT kao takav jednim delom ipak prepoznat ako je sudeći po prilično dobrom DVD izdanju koje se trudi da ispoštuje i Doris i Tashlina. 

* * * / * * * *