Paul Thomas Anderson nije prvi snimio film
direktno ili posredno inspirisan pisanjem Thomasa Pynchona, ali je
svakako prvi koji je otvoreno ekranizovao roman ovog enigmatičnog pisca
sa njegovim blagoslovom. INHERENT VICE je ekranizacija poznog
Pynchonovog romana koji u sebi nosi jasnu i prepoznatljivu nit šta bi se
od svega toga moglo na neki način transformisati u film. Onošto je
Anderson pružio na kraju jeste jedno moguće čitanje ovog romana, ali ne
bih rekao da je izabrao najfilmičnije.
Pynchonov roman je entropični stoner noir koji zbilja mahom jeste sačinjen iz serije susreta i dugih dijaloga koji čine istragu. Ali usput taj vrtlog informacija, teorija zavere, stvarnosti i halucinacija, erozije ličnosti i svega ostalog itd. ispraćen je raznim iontelektualnim digresijama, dekonstrukcijama urbanih i pop kulturnih mitova i vrlo vibrantnom atmosferom.
Anderson za početak gotovo u potpunosti eliminiše atmosferu. Ovo je film sa minimumom eksterijera i establishing shotova, i mahom imamo posla sa dugim dijaloškim scenama koje u pojedinim slučajevima čak nisu ni scene nego sesije. Kada tome dodamo da neki od najfilmičnijih detalja iz samih dijaloga u knjizi nisu ušli u film, a naročito oni koji imaju veze sa dekonstrukcijom samog filmskog narativa tog doba, pored atmosfere uklonjen je i intelekrualizam Pynchonovog dela.
Jedna od karakteristika Pynchonovih stoner noir postupaka jeste to da u jednom trenutku logika istrage prestaje da ima značaj, knjiga upija čitaoca u sebe, i pruža drugu vrstu uživanja. To čak i nije tako daleko od pojedinih detektivskih romana ili filmova - poznat je primer Raymonda Chandlera koji priznaje da ni sam ne ume da objasni šta se zaista desi u filmu THE BIG SLEEP koji danas smatramo klasikom žanra, a sigurno bi i De Palma imao štošta da kaže o tome.
Andersonov narativ baziran na sukcesiji dijaloških scena je zapravo kudikamo tvrđe izgrađen od romana. Međutim, naravno da ne uspeva da bude i savršeno konsekventan. No, za razliku od Pynchona, opredeljujući se za dijalog, za film ako ne krupnih a ono mahom užih planova, amerikena i dvoplana, Anderson stvara film koji ne upija gledaoca kao što romani ovog pisca upijaju čitaoca.
Uprkos tome što mnogih Pynchonovih minjona u ovoj adaptaciji nema, Anderson mu je bio prilično veran i očuvao je znatan deo materijala. Ipak, čini mi se da sam duh romana, pre svega taj pitki mehanizam razvoja priče kroz oslanjanje na konvenciju krimića, zatim taj snažni osećaj da se jedna epoha završava, i da počinje jedna nova znatno konzervativnija, u filmu ne postoji izuzev kroz izgovorenu reč.
Pynchon je želeo da u jednoj nepretencioznoj, gotov šund-formi kroz postmoderni postupak ponudi jedno zahtevno viđenje sveta. Anderson je umnogome lišio Pynchonov rukopis pretenzija ali ga je sam upakovao u pretencioznu formu.
To sve međutim ne znači da je INHERENT VICE beznačajan film. Ovo ipak jeste prvi zvanični izlazak Pynchona na bioskopski ekran, i kao takav je vrlo dostojanstven. Anderson je mudro izabrao pozno, dakle manje značajno Pynchonovo delo, i uprkos brojnim zamerkama, pružio mu veliku pažnju.
Možda INHERENT VICE nije sve ono što je ekranizacija tog romana mogla da bude, ali svakako jeste ozbiljan pokušaj čiji efekat zavisi od gledaočeve sklonosti za stanje u kome se Anderson danas nalazi. Anderson je snimio film sa svojim autorskim pečatom a očuvao je i pisca, to čini ovu ekranizaciju vrlo skrupuloznom.
* * 1/2 / * * * *
Pynchonov roman je entropični stoner noir koji zbilja mahom jeste sačinjen iz serije susreta i dugih dijaloga koji čine istragu. Ali usput taj vrtlog informacija, teorija zavere, stvarnosti i halucinacija, erozije ličnosti i svega ostalog itd. ispraćen je raznim iontelektualnim digresijama, dekonstrukcijama urbanih i pop kulturnih mitova i vrlo vibrantnom atmosferom.
Anderson za početak gotovo u potpunosti eliminiše atmosferu. Ovo je film sa minimumom eksterijera i establishing shotova, i mahom imamo posla sa dugim dijaloškim scenama koje u pojedinim slučajevima čak nisu ni scene nego sesije. Kada tome dodamo da neki od najfilmičnijih detalja iz samih dijaloga u knjizi nisu ušli u film, a naročito oni koji imaju veze sa dekonstrukcijom samog filmskog narativa tog doba, pored atmosfere uklonjen je i intelekrualizam Pynchonovog dela.
Jedna od karakteristika Pynchonovih stoner noir postupaka jeste to da u jednom trenutku logika istrage prestaje da ima značaj, knjiga upija čitaoca u sebe, i pruža drugu vrstu uživanja. To čak i nije tako daleko od pojedinih detektivskih romana ili filmova - poznat je primer Raymonda Chandlera koji priznaje da ni sam ne ume da objasni šta se zaista desi u filmu THE BIG SLEEP koji danas smatramo klasikom žanra, a sigurno bi i De Palma imao štošta da kaže o tome.
Andersonov narativ baziran na sukcesiji dijaloških scena je zapravo kudikamo tvrđe izgrađen od romana. Međutim, naravno da ne uspeva da bude i savršeno konsekventan. No, za razliku od Pynchona, opredeljujući se za dijalog, za film ako ne krupnih a ono mahom užih planova, amerikena i dvoplana, Anderson stvara film koji ne upija gledaoca kao što romani ovog pisca upijaju čitaoca.
Uprkos tome što mnogih Pynchonovih minjona u ovoj adaptaciji nema, Anderson mu je bio prilično veran i očuvao je znatan deo materijala. Ipak, čini mi se da sam duh romana, pre svega taj pitki mehanizam razvoja priče kroz oslanjanje na konvenciju krimića, zatim taj snažni osećaj da se jedna epoha završava, i da počinje jedna nova znatno konzervativnija, u filmu ne postoji izuzev kroz izgovorenu reč.
Pynchon je želeo da u jednoj nepretencioznoj, gotov šund-formi kroz postmoderni postupak ponudi jedno zahtevno viđenje sveta. Anderson je umnogome lišio Pynchonov rukopis pretenzija ali ga je sam upakovao u pretencioznu formu.
To sve međutim ne znači da je INHERENT VICE beznačajan film. Ovo ipak jeste prvi zvanični izlazak Pynchona na bioskopski ekran, i kao takav je vrlo dostojanstven. Anderson je mudro izabrao pozno, dakle manje značajno Pynchonovo delo, i uprkos brojnim zamerkama, pružio mu veliku pažnju.
Možda INHERENT VICE nije sve ono što je ekranizacija tog romana mogla da bude, ali svakako jeste ozbiljan pokušaj čiji efekat zavisi od gledaočeve sklonosti za stanje u kome se Anderson danas nalazi. Anderson je snimio film sa svojim autorskim pečatom a očuvao je i pisca, to čini ovu ekranizaciju vrlo skrupuloznom.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment