Jeanne Herry snimila je frustrirajući film JE VERRAI TOUJOURS VOS VISAGES koji u jednoj svojoj recimo trećini ili polovini deluje kao potentna psihološka drama a u ostatku deluje kao naivan školski program.
Osnovni razlog ove raspolućenosti proističe iz okolnosti da je ovo film koji zapravo predstavlja program komunikacije između robijaša i žrtava zločina u Francuskoj. Dakle, organizuju su seanse na kojima počinioci krivičnih dela razgovaraju sa žrtvama dela, ali ne konkretno svojih ngo tuđih ali sličnih. Pa tako razbojnik komunicira sa žrtvom razbojništva koje je počinio neko drugi i onda krivac shvata dubinu traume koju je izazvao a žrtva prevazilazi strahove i sl.
Taj deo u filmu je na granici potpune debilnosti, a čak i da te seanse tako izgledaju, teško mi je da zamislim kako ih u igranom filmu autorka nije mogla malo dramski obogatiti i začiniti ili barem učiniti "životnim" a glupim, ako već moraju biti glupe.
Ono što je dobar film međutim jeste paralelna priča o mladoj ženi koja želi da stupi u komunikaciju sa polubratom koji ju je godinama silovao kad je bila dete i dogovori se s njim kako će živeti u istom gradu a da se nikada ne sretnu. Adele Exarchopoulos nominalno nije najveće glumačko ime ovde ali definitivno je dobila da igra najbolji lik i najbolje je nastupila. Ova priča ima sve što čini dobar film - intrigantnu premisu, delikatnu dimenziju raznih okolnosti u životima junaka. I veoma je frustrirajuće kada moramo da "pauziramo" ovu priču da bi gledali scene u kojima se bonduju prepadnuta baba kojoj su momci na skuteru oteli tašnu prilikom čega su stvari pošle nizbrdo i džanki povratnik u zatvor.
Jeanne Herry nažalost ovu stvar čini zapravo gorom nego što jeste, pokazujući da je ipak ono što je dobro u ovom filmu izuzetak a ne pravilo.
S druge strane, film je dosta dobro prošao u svakom pogledu tako da...
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment