Pogledao sam EDEN Mie Hansen Loeve, priču o usponu i padu sporednih likova francuskog housea, odnosno onih koji nisu bili Daft Punk. Film je duboko ukorenjen u savremenom francuskom realizmu, dosta kamere sa ramena, spontane ali ipak artikulisane glume, dosta pričanja priče kroz scene koje naizgled nisu bitne za naraciju. U tom smislu EDEN zahteva strpljivog gledaoca. Međutim, rekonstrukcija perioda je impresivna, naročito za ljubitelje muzike koji mogu da vide naličje DJ kulture koja je počela da cveta početkom devedesetih i pre svega jedan “krajnje običan” milje iz kog su oni dolazili, neprihvatanje zajednice i neprepoznavanje velikog biznisa i velikog kulturnog odjeka koji će ta subkultura imati.
Ko-scenarista i inspiracija za film je autorkin brat Sven Hansen-Loeve koji je i bio učesnik te scene. U izvesnom smislu ovaj film Mie Hansen-Loeve može se posmatrati kao blizanac filma njenog supruga Olivier Assayasa APRES MAI i šezdesetosmoj i njenim posledicama po učesnike i konrakulturu. Naravno, epoha o kojoj govori EDEN nije imala ni tako dubok angažman ni tako dalekosežne posledice.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment