AMANET

Pogledao sam AMANET Nemanje Ćipranića, unikatan film u našoj kinematografiji budući da je reč o urbanoj melodrami sa elementima trilera, snimljenoj po uzoru na francusku, neo-šabrolovsku tradiciju. Ovaj film spada u liniju filmova kakvi nam nedostaju u našoj kinematografiji iako se baš ova forma na Fakultetu dramskih umetnosti smatra paradigmatičnom. Naravno, na toj liniji bi se hipotetički mogli naći KLOPKA ili ZAJEDNO, ali AMANET zaista uspeva da napravi odmak od svega toga i ode u pravcu jedne suptilne artificijelnosti koja omogućuje da se postigne pravi melodramski eksces u čemu ova dva naslova svaki iz svojih razloga ne uspevaju.

U tom smislu, ohrabrujuća je vest da je Ćipranićev film selektira za festival u Montrealu koji nije naročito značajan ali jeste bitan hub upravo za afirmaciju srpskog filma koji tamo redovno dosta dobro prolazi.

Premisa se razvija vrlo francuski - mladi student koji radi kao konobar upoznaje a zatim prima u kuću trudnu devojku koja luta gradom bez mesta gde bi prespavala dok se sprema za abortus. Među njima se razvija ljubav i on uspeva da je ubedi da zadrži dete, a ni ne sluti da je time otvorio vrata jednog neočekivanog života za sve njih…

Ljuba Bulajić i Milena Živanović u ulogama mladih protagonista nalaze se u izvesnom disbalansu u odnosu na iskusne profesionalce Danicu Maksimović i Gorana Radakovića. U tom disbalansu, Maksimovićka i Radaković donose već dobro razgažene interpretacije u drugom registru u odnosu na mlade glumce, i svakako bi bilo bolje da su glumci malo usaglašeniji, iako se ni za koga ne može reći da je u krivu kad je reč o izboru sredstava.

Ćipranić u vizuelnom pogledu i kad je reč o atmosferi vešto vodi priču i rekao bih da je ovo jedan od filmova u kojima je reditelj izvukao maksimum iz scenarija, ovog puta iz pera Sare Radojković.

Ova mlada ekipa je napravila niz hrabrih izbora iako to AMANET kao jedna vrlo decentna građanska triler-melodrama nimalo ne implicira. Naime, ovo je film sa profesionalnim i školovanim glumcima umesto Bor-Majdanpek škole rada sa naturščicima, zatim ovo je film u kome se oseća život u Beogradu a da nisu prenagažene teme tranzicije, nemaštine, rata itd.

U tom pogledu, AMANET je film koji je dugo “tražila” naša kinematografija i uprkos upornom usmeravanju kadrova da rade ovako nešto tek ga je sada i dobila.

Film je sniman u niskobudžetnim uslovima a koliko čujem izmakla mu je pomoć Filmskog centra Srbije što se zaista graniči sa ozbiljnim kriminalom, pa sve to ukupno zaista čini ovo delo još većim poduhvatom. 

* * 1/2 / * * * *