PANAMA

PANAMA Pavla Vučkovića uz AMANET Nemanje Ćipranića donosi dah nove urbane melodrame, jednu formu građanskog filma koja je nažalost kod nas dugo imala teškoće da zaživi. Reč je o ljubavnoj priči o mladom online i offline zavodniku i devojci sa kojom ulazi u šemu a potom se zaljubljuje, međutim ispostavlja se da taj upgrade odnosa nije onoliko jednostavan kako je on mislio.

Film se bavi modernom temom, a to je ljubav u periodu kada socijalne mreže umnogome smanjuju privatnost ljudi, i reditelj Vučković u saradnji sa scenaristkinjom Jelenom Vuksanović dosta dobro uspeva da iskoristi te detalje, a da film ne izgubi na svojoj filmičnosti.

Slično AMANETu i PANAMA ima dva filma u sebi. Jedan je melodrama o momku koji upoznaje devojku a drugi je triler kada momak mučen ljubomorom počinje da traži dokaze da ga ona vara, a na kraju i da traga za njom. Za razliku od AMANETa, ova promena tona u PANAMI je nešto oštrija, i konačno nudi jasniju refleksiju ogromnog uticaja filma L’APPARTEMENT na našu kinematografiju.

Međutim, ono što je ključ ovog filma i generalno ovog žanra jeste “ljudski faktor” i tu se Vučković opredeljuje za neafirmisane mlade glumce, čime odmiče svoj film od tipične repertoarske strukture i od nešto komercijalnijih formi melodrame. Slaven Došlo je mladi glumac u usponu koji me dosta podseća na Vuka Kostića i on pruža publici određenu distancu u odnosu na junaka. Jovana Stojiljković, koja je imala u ulogu u KLIPU, igra nešto prijemčivije, međutim ovakva glumačka podela zapravo predstavlja ključnu arty intervenciju u ovom filmu. Ipak, iako ovo nije podela bazirana na zvezdama, PANAMA je sasvim sigurno film sa scenarijem i glumcima, dakle odmiče se od estetike “Bor-Majdanpek” koja je dominirala poslednjih nekoliko godina i vraća naš debitantski talas konvencionalnijem postupku. 

Isto tako, film je bez ikakve sumnje smešten u Beograd, srećom naseljen normalnim ljudima koji se ne bave isključivo gnjavažama o tranziciji, niti se nailazi na neke olako ostavljene masovne grobnice. Istine radi, takvi su bili u NEPOSLUŠNI, ali PANAMA je u potpunosti smešten u vrlo normalne okolnosti.

U pogledu režije, kadriranja i montaže, film balansira između konvencionalnijeg i arty postupka, ali ukupno uzev, uz dobru fotografiju Đorđa Arambašića (kome je ovo drugi upečatljivi rad posle NEPOSLUŠNIH) ipak sigurno dolazi na liniju konvencionalnijeg izraza. Ono što iskoračuje od mejnstrima jeste nešto tvrđi seks koji je ipak daleko od sirovosti KLIPa, sa golim telima koja su prilično estetizovana u krajnjoj liniji.

Sasvim sigurno će faktor seksa biti vrlo značajan u privlčanju mlađe publike. Doduše ovo su generacije koje će pe svega privući urbani i tehno-kontekst a ne sam deficit golih tela koji bi nadoknađivali u bioskopu.

Iz svih ovih razloga, PANAMA može da pretenduje na gledanost koja je veća od drugih uspešnih srpskih debitantskih filmova. Ovo je film koji uprkos svim svojim arty zaokretima traži publiku, i bilo bi dobro kada bi uspeo da je privuče. time bi proizveo povoljan efekat na filmove ovog profila - radove koji se ne odriču određene pretenzije i internacionalnog odjeka ali žele da se obrate i srpskoj publici.

* * 1/2 / * * * *